Свети краљ Милутин или као гласи пуно име, Стефан Урош II Милутин Немањић рођен је око 1253 године. Био је краљ Србије од 1282 до 1321 године. Некако је остао у сенци свог много познатог деде Великог жупана Стефана Немање и још већег и познатијег унука, велико цара Душана Силног.
Владавина краља Милутина
Током његове четрдесетогодишње владавине, краљевина Србија је отпочела своје значајно ширење ка југу на рачун Византије са којом је 1299. године успостављена нова граница на линији Охрид—Прилеп—Штип (које су држали Византинци), чиме је српској држави прикључен северни део данашње Албаније и већи део данашње републике Македоније. Поред тога, водио је успешне ратове са Татарима и Бугарима од којих је трајно освојио Браничево са Кучевом.
После Драгутинове смрти 1316.године дошао је у сукоб са краљем Мађарске Карлом Робертом (1310—1342) због заузимања поседа свог брата. У том сукобу је изгубио Мачву и Београд (1319), али је успео да задржи Рудник и Браничево.
Он је први краљ Србије који постаје озбиљан политички фактор у региону, који склапа офанзивне савезе, али и бива мета јаких савеза околних држава.
Краљ Милутин је успео да се политички и војно одупре коалицијама које су против њега стварали и византијски цареви и римске папе. Кодификовао је право и створио законик пре Душана. Бранио је своје бугарске вазале од Византије, па му је удовица бугарског цара сама нудила и руку и круну.
О снази његове војске говоре два очајничка позива из Цариграда, којима је тражена Милутинова помоћ против турских најезди. Српски војници су оба пута до ногу потукли Османлије у Малој Азији.
Осим што је запамћен као јак владар остало је забележено да је оженио тада 6-годишњу Симониду, ђерку византијског цара Андроника II Палеолога. Запамћено је да је приликом грађанског рата ослепео свог сина Стефана Дечанског. Међутим касније се испоставило да ипак Стефан Дечански није потпуно изгубио вид и касније се вратио и преузео престо од свог оца.
Краљ Милутин као ктитор
Сазидао преко 40 цркава и манастира. Неке од манастира и цркава за које се сматра да је Милутин ктитор су: Грачаница, Богородица Љевишка, црква Светог Ђорђа у Нагоричану, Света Богородица у Скопљу, Бањска. Народна предања за њега везују и манастир Тврдош, Витовницу, Вратну…
Сазидао је и многе цркве ван своје земље у Солуну, Софији, Цариграду, Јерусалиму, у Светој Гори. Упокојио се у Господу 29. октобра 1321. године у Неродимљу на Косову и Метохији.
Због свог ктиторског деловања канонизован је две године након смрти.
Његове мошти се данас налазе у цркви „Светога Краља“ у Софији.