Смирење или смерност је основа духовног живота сваког хришћанина. Она потиче од истинске спознаје своје немоћи у сваком погледу.
„Блажен је човек који познаје своју немоћ, јер му ово познање постаје темељ и корен и зачетак свеколиког доброг дела“ – каже Свети Исак Сирин.
Човек мора бити дубоко свестан свога ништавила и духовног сиромаштва у погледу свога знања, у погледу своје доброте и у погледу својих дела. Ма колико човек био учен, његово знање према његовом незнању је као шкољка воде према мору воденом, поручује Свети владика Николај.
Ма колико се човек хтео уздићи својом добротом, ма колико хтео чинити најбоља ио највећа дела, увиђа своју немоћ, своје ништавило, и да ништа без нечије помоћи не може чинити. Спознати своју немоћ и ништавност је пут па победи над охолошћу, која је мати свим глупостима и сваком злу људском.
Онај ко спозна себе и своје немоћи, има наде да ће доћи до скрушености свога срца и завапити пред Богом за милост и помоћ. Ко увиђа да зида темеље своје рајске пирамиде.
„Без мене можете ништа чинити“ – поручује Господ. Разуман човек је тога свестан и у то се уверава свакога дана, на сваком кораку. Када човек победи своју гордост и охолост, онда му у души настаје тишина, у коју улази Дух Божији.
Прочитајте и ово: Ослободите се незадовољства – мудрост коју свако треба да прочита
За смиреност је неко рекао: „Oна нема језика да говори зло о другима, нема очију да види туђе зло, нема ушију да чује туђе зло“. Када признамо себи ко смо и исповедимо своју ништавност – положили смо камен у темеље свога духовног знања.
Дакле, тражимо за себе увекнајниже место. Молимо се Богу да имамо само неопходно за живот, „…хлеб наш насушни дај нам данас“, и препустимо се у свему у вољи Божијој, као што то у молитви Господњој и изговарамо “ Оче наш… да буде воља Твоја и на земљи, као и на небу“.
Извор: Књига „Поуке духовног спасења“ /Протојереј Ставрфор Богдан Симић;
