Порекло имена манастира Нимник

Име манастира потиче вероватно од влашке речи „нимик“ (незнан, непознат) по непознатом светитељу чији се гроб налази у капели Светиња уз цркву.

Према старом предању цркву је сазидао Лазарев војвода Богосав, 1376 године за кога се сматра да је то иста особа која се помиње у народној песми „Кнез Богосав и Старина Новак“.

Нимник се први пут помиње као метох манастира Раваница у раваничкој повељи из 1381 године, а у турским пореским књигама од прве половине 16 века.

Нимник је паљен и рушен за време Кочине крајине и након Првог српског устанка, а у значајној мери обновљен 1825. године. Тада је црква обновљена од тврдог материјала, са дрвеним сводом и подом од опеке. Испред цркве је 1841. године подигнута звонара, а северозападно од цркве је изграђен конак у коме је 1851—1853. године радила једна од првих школа у браничевском крају.

Легенда о манастиру Нимник

Према једној легенди из браничевског краја, за време турске владавине у овим крајевима је живела девојчица која је одбила да турским војницима покаже пут до манастира, знајући да Османлије вероватно траже цркву да би је спалили.

Када су је питали где се манастир налази, девојчица је одговорила на влашком језику „нишћу нимик„ (у преводу – „не знам ништа“), на шта су Турци одговорили насиљем и убили дете на месту. Када су је ожалошћени родитељи нашли, око њене главе пламтао је плавичасти ореол. Волови, који су вукли кола са дететовим телом, хтели су да иду само ка манастиру. Сахранили су је у порти манастира, а на њеном гробу подигли малу капелу која се данас назива “светиња“ и у народу се верује да има лековита својства.

Манастир Нимник - фотографије

1 од 7

Долазак оца Јелисеја Тројичког у манастир

Дуго је манастир био у тешком стању, оронуо и без ходочасника. Тада је владика Игњатије за игумана поставио оца Јелисеја Тројичког. Чим је дошао у манастир, отац Јелисеј се латио посла. За непуних 6 година, манастир се сасвим препородио. Посао који је отац Јелисеј урадио у њему, тешко да би извела и нека озбиљнија фирма. Они који се сећају манастира пре оца Јелисеја и сада једва да могу да препознају.

Манастир је данас постао духовно средиште многих младих монаха и искушеника. За разлику од многих манастира где је остао још по који монах, Нимник је пун младих монаха. Нимник је развио читаву економију, имају фарме домаћих животиња око којих се брину млади монаси.

Оцу Јелисеју дан почиње у 5 сати ујутро, а завршава после поноћи. И поред силних послова, он налази времена за молитву и духовно уздизање. Редовно прати богословску литературе. Уз то, он је завршио два факултета – електротехички и богословски. Чудо од човека!

Међутим, управо је отац Јелисеј пример правог монаха и црквеног човека, који се не бави политиком и самопромовисањем. Далеко су од њега политички и црквени трачеви. Он се чврсто држи монашких завета и одлучно следи Христа.

Локација манастира Нимник

Манастир се налази у близини села Курјаче, на путу Велико Градиште – Пожаревац и удаљено је око 20км од Сребрног језера.

У непосредној близини овог Нимника се налази и манастир Тумане.

Веб сајт манастира: nimnik.usb.rs
Број телефона: 065/625-05-11

Чланак Манастир Нимник се појављује прво на ПУТЕВИМА ПРАВОСЛАВЉА.

Манастир је сачињен од три храма у изградњи, постављених на спрат један изнад другог. На путу према Горњаку, пре уласка у Горњачку клисуру , још издалека се види недавно обновљени манастир Светих апостола Петра и Павла, сада посвећен Светој Тројици.

Историја манастира Орешковица

Њено средњовековно име гласи Орешковица, како се у то време називао и манастир од кога су остали само темељи. Према народном предању, а и неким историјским потврдама, саградио га је кнез Лазар. Стара манастирска црква је била доста мањих димензија за разлику од данашње.

У Орешковици је преписано много књига,али је до данашњих дана сачуван мали број. Остале су нестале у турским паљевинама и пљачкама или у бегу од турског зулума. Манастир су Турци 1688. године опљачкали, спалили и срушили.

Обнова манастира Орешковица

Обнављање манастира започето је 1991. године. Mеђутим, то нијe уобичајено обнављање на темељима пострадалог манастира – овде су темељи средњевековног манастира Орешковице остављени по страни, а гради се на двадесетак метара северно од њих нова црква, са три нивоа, од којих су два дела под земљом (најнижи је посвећен Сабору Светих Апостола, средњи Светој Катарини Синајској, а горњи Светој Тројици).

Отац Душан је провео десет година на Синају као водич за поклоничка путовања. Вратио се у Србију и решио да обнови традицију синаита из средњег века. Одабрао је Орешковицу, задужбину Светог кнеза Лазара, где ће се живети по јерусалимским правилима. Овај манастир би на тај начин постао први скитски манастир у Србији након средњег века.

У манастиру се налази одежда Светог Краља Милутина добијена приликом пресвлачења моштију у цркви Свете Недеље у Софији 29.октобра 2016.године. Иначе Манастир Орешковица сваке године организује поклоничко путовање на пресвлачење моштију нашег Светог Краља Милутина.

Чланак Манастир Орешковица се појављује прво на ПУТЕВИМА ПРАВОСЛАВЉА.

Историја манастира Копорин

Манастирска црква је подигнута за време владавине деспота Стефана Лазаревића чији портрет са натписом је сачуван у самом манастиру. На основу њега се датује време када је манастир осликан. Не постоји тачан податак ко је био ктитор манастира ни када је тачно саграђен. Постоји веровање да је манастир саградио деспот Стефан Лазаревић након битке код Ангоре(1402).

Често је био рушен и паљен од стране Турака. Потпуно је порушен 1803. године.

Копорински манастир је дуго након тога био у рушевинама. Крајем 19. века тачније 1880. године креће обнова ове светиње. Касних педесетих и током шездесетих година 20. века рађена је конзервација архитектуре и живописа.

Приликом замене подних плоча у храму у току 1977. године, у северозападном углу брода цркве, испод фреске на којој је приказан Деспот Стефан, пронађене су мошти које су биле на дну гробнице. Након детаљног антрополошког и палеопатолошког прегледа, који је извршио познати антрополог из Лондона Србољуб Живановић, закључено је да се ради о моштима Светог деспота Стефана. Касније је, детаљним ДНК анализама моштију пронађених у манастиру Манасија, утврђено да у Копорину ипак није био сахрањен Свети деспот Стефан.

Чуда у манастиру Копорин

– У манастир Копорин у Шумадији нероткиње из целе Србије, Црне Горе и Босне долазе по молитву за пород. Према причама монахиња није познат тачан број брачних парова који су захваљујући молитвама у Копорину добили децу.

– Познати сликар и иконописац из Београда добио је ћерку захваљујући нашој молитви. У знак захвалности урадио нам је једну велику икону, у чијем углу стоји име те девојчице.

– Према једној причи непокретна дванаестогодишња девојчица је проходала после ноћења на месту где су биле закопане мошти. Од тада су на овом светом месту исцељења честа.

Манастир има и извор лековите воде, који је, према предању, настао на месту где је деспот Стефан пао после рањавања. Вода се односи и чува попут богојављенске и даје се тешким болесницима.

Локација манастира Копорин

Чланак Манастир Копорин код Велике Плане се појављује прво на ПУТЕВИМА ПРАВОСЛАВЉА.

Почета је са изградњом током 90-их година XX века.  По причи постојао је завет становника Малог Градишта да ће једног дана изградити цркву у част првог српског просветитеља. Данас верници из овог краја сваки Савиндан обавезно проведу у посту у знак захвалности и веровању да је Свети Сава чувао овај крај од ратних разарања.

Захваљујући управо томе, мештани овог малог села у Браничевском округу, цркву су изградили за јако кратак период. У изградњи ове цркве укључиле су се и неке  фирме из Пожаревца.

За црквену славу одређен је 10. мај, дан када су спаљене мошти Светог Саве на Врачару. 

Црква Св. Саве у Малом Градишту

1 од 6

Данас у Малом Градишту живи нешто више од 600 становника.

Локација цркве у Малом Градишту

Чланак Црква Светог Саве у Малом Градишту код Пожаревца се појављује прво на ПУТЕВИМА ПРАВОСЛАВЉА.

Манастир Марија Петрушка је подигнут у другој деценији 15.века. Запустео је  непосредно пре пропасти средњовековне Србије 1459. године или 1516.године. Црква припада знаменитој средњевековној петрушкој области и претпоставља се да је грађена као властелинска црква. Верује се да је ктитор био властелин Цреп, син Душановог властелина Вукослава.

Црква је некада била живописана али се остаци фресака до данас нису одржали.

Црква је рађена у традицији архитектуре моравске Србије и има директне аналогије са црквом Свете Богородице у Лешју. Западно од рушевина манастирске цркве, налазе се остаци две грађевине. Направљене су, од ломљеног камена, уз саму литицу, а имале су горњи спрат, пошто се у њиховим остацима уочавају удубљења у којима су се налазиле дрвене греде.

Изнад манастира узводно, и на левој страни реке је извор воде која извире из зида у пећини, која се популарно зове Паклиш. Вода је константна и лети зими са око 8 степени. Верује се да помаже код кожних болести.

Остаци манастира Марије Петрушке се данас налазе под заштитом Републике Србије, као споменик културе од великог значаја.

Чланак Остаци манастира Марије Петрушке се појављује прво на ПУТЕВИМА ПРАВОСЛАВЉА.

Према прописима Српске православне цркве, обичај је да црква добије име или по светитељу коме је посвећена или по свом оснивачу (ктитору). Неретко, међутим, добија назив и у складу са мотивом са којим је основана.

Предање о настанку имена манастира Покајница

Постанак и сам назив манастира веже историјски догађај који се догодио. Народно предање говори да је војвода Вујица 1817. године, био један од главних учесника завере, која се окончала Карађорђевим убиством. Недалеко од манастира одиграло се убиство, сматра се да је био војвода Вујица који  је усмртио свог кума Карађорђа и са собом понео његову одрубљену главу, одело, сабљу, ордење и 4000 дуката. Предање говори да је Вујица застао на једном пропланку да се одмори и да је тек тада схватио шта је учинио. У знак покајања и искупљења за грех одлучио је да подигне цркву. Изградио је  цркву од Карађорђевих дуката, где су помогли Књаз Милош и кнегиња Љубица.

Црква је посвећена Светом Николају Мириклијског, али је остала упамћена како је народ наденуо – Покајница. Као мирска црква служила је до 1954. када је претворена у манастир.

Оригинални иконостас од 26 икона  потиче из времена грађења цркве, како се  претпоставља.Сматра се да је иконе начинио Константин Зоограф. Једна од најизразитијих икона на иконостасу је она светог Ђорђа, пошто садржи податке о години оснивања цркве и њеном ктитору. Конзерваторски радови на цркви изведени су 1951. године, а на иконостасу 1987/1988. године.

На самом улазу у порту манастира налази се конак из периода градње цркве, у коме је данас  музејска поставка, а непосредно уз цркву је дрвена звонара. У порти се налазе и два нова конака, зидана у XX веку.

Свети Тадеј Витовнички је био манастирски старешина једно време.

Локација манастира Покајница

Чланак Манастир Покајница се појављује прво на ПУТЕВИМА ПРАВОСЛАВЉА.

Историја манастира Сестрољин

Верује се да је манастир настао крајем 14. века. Сматра се да је Кнез Лазара на том месту саградио цркву, међутим не постоје никакви трагови нити остаци такве цркве, тако да то веровање није усвојено.

Садашња црква посвећена Вазнесењу Господњем је подигнута 1896. године.

У непосредној близини овог манастира се налази извор лековите воде који помаже у лечењу оболења очију. Вода са овог извора се може користи за пиће и умивање, али не и за купање или кување. Данас је манастир заштићен као непокретно културно добро од изузетног значаја.

Легенда о манастиру Сестрољин

Народна предања везана за овај манастир се повезују са народном песмом „Бог ником дужан не остаје“. Према овој песми властелини Павле и Радул Радић су 1375. године мученички усмртили своју сестру Јелицу, везавши је коњима за репове и разапевши на четири стране. Љубоморна Павлова жена неправедно је оптужила своју заову Јелицу за убиство њеног детета. Према предању на месту где је пало њено тело, браћа су у знак покајања подигла манастир Заову, где је пала брада саграђен је манастир Брадача, на месту где су пале очи подигнут је Сестрољин, а тамо где је пала рука изграђена је Рукумија.

Локација манастир Сестрољин

На магистралном путу Пожаревац – Свилајнац, на самом улазу у село Пољана смештена је ова светиња.

Чланак Манастир Сестрољин се појављује прво на ПУТЕВИМА ПРАВОСЛАВЉА.

Историја манастира Рукумија

О настанку манастира нема пуно података. У повељи кнеза Лазара из 1376. године помиње се село Рукумија али не и манастир тако да се верује да је настао касније или је у то време у селу постојала само парохијска црква.

Сматра се да је саграђен најкасније крајем 14. века. У то време се помиње да је игуман манастира био Свети Мартирије Синајит.

Међутим у историјски документима, на овом простору први пут се помиње манастир тек у последњој четвртини 16. века.

Тада га турски порезници бележе као манастир Врлиште или Варлиште. У њему је тада живео само игуман, а порез на приход манастира износио је тек 300 акчи. Будући да у овој околини досад нису нађени никакви трагови неког другог манастира, с великом вероватноћом можемо закључити да је реч о Рукумији.

Манастир је доцније променио име Врлиште у Рукумија (Рукомија), по селу у чијем је атару био. За време Првог српског устанка манастир је уништен од стране Турака и од тада остаје угашен.

Данашњу цркву, на истом месту али пространију, сазидао је кнез Милош 1825. године. Зато Јоаким Вујић који је наредне године посетио Рукумију пише:

„Основатељ овог манастира јест Јего Књажеско Сијатељство, Г. Милош, који га је сопственим трошком дао созидати“.

Како се заборавило коме је претходна црква била посвећена, тако је нова посвећена светом оцу Николају. Од 1953. године Рукумија је постала женски манастир. За игуманију је тада постављена мати Ангелина Илић која је много допринела у напретку ове светиње.

Легенда о настанку манастира Рукумија

Народна предања везана за овај манастир се повезују са народном песмом „Бог ником дужан не остаје“. Према овој песми властелини Павле и Радул Радић су 1375. године мученички усмртили своју сестру Јелицу, везавши је коњима за репове и разапевши на четири стране. Љубоморна Павлова жена неправедно је оптужила своју заову Јелицу за убиство њеног детета. Према предању на месту где је пало њено тело, браћа су у знак покајања подигла манастир Заову, где је пала брада саграђен је манастир Брадача, на месту где су пале очи подигнут је Сестрољин, а тамо где је пала рука изграђена је Рукумија.

Веб сајт: manastirrukumija.net 

Како доћи до манастира Рукумија

Смештен је на путу Пожаревац – Костолац. Одаљен је од Пожаревца неких десетак километара. Недалеко од овог манастира се налази и археолошко налазиште Виминацијум.

Чланак Манастир Рукумија се појављује прво на ПУТЕВИМА ПРАВОСЛАВЉА.

Историја манастира Горњак

Манастир је саграђен у другој половини 14. века пар година пре Косовске битке. Као ктитор манастира помиње се кнез Лазар. У непосредној близини манастира се налазио средњевековни град Ждрело због чега је кроз историју манастир носио исто име.

За време отоманске владавине манастир је на кратко опустео а монаштво се преместило на Фрушку гору.

Први попис за турске управе из 16. века бележи Ваведење у Ждрелу као „настањен“ то јест да у њему живе монаси и то према попису њих укупно шест. Каснији пописи бележе напредак манастира јер у њему живи осам монаха. Попис из времена Мурата III (1574-1595), сведочи да манастир опада, јер се број монаха смањио на двојицу а у овом попису јавља се први пут ново име манастира — Горњак. Име долази од назива „горњи град“. Наиме, Горњачка клисура је препуна остатака старих утврђења, осматрачница са којих се види читав предео до Београда.

За време Кочине Крајине 1788. године Турци пале и руше манастир јер је тадашњи игуман Исаија сарађивао са Аустријанцима. Дванаест година касније београдски везир Мустафа-Паша дао је дозволу да се обнови манастир.

Предање о настанку манастира

Према предању, забележеном 1867. године, манастир Горњак настао је овако:

Ловио кнез Лазар са својом пратњом по планинама, испод којих се сада налази манастир. Ловећи, тако, наиђу у шуми на испосника светог Григорија, једног од познатих синајита. Кнез је желео да разговара са светим човеком, али он није хтео прећи на другу страну Млаве, те је разговор започет гласним довикивањем преко хучне реке. Када је светитељ схватио да се ради о побожном човеку, утиша на том месту, уз помоћ молитве божје, хучање реке и мирно поразговара са кнезом. Кнез, хтевши да испуни жељу светитеља да му овде подигне богомољу, подиже цркву Ваведења Пресвете Богородице у Ждрелу браничевском. Занимљиво је да данас како се приближавате манастиру бучна река Млава уопште не чује.

Многи важни Срби су касније водили рачуна о овом манастиру. Брат чувеног хајдука Вељка Петровића, Милутин је даровао манастиру кандило. Вожд Карађорђе је дао дозволу манастиру да може слободно располатати својом имовином којом располаже.

Последњу окупацију манастир је тешко поднео, јер је старешина манастира Синђел Мардарије (Здравковић) интерниран у Немачку и умро у логору, а братство се расуло. Године 1942. немачка окупаторска војска се уселила у манастирске објекте и у њима остала до краја рата. Тих година уништен је драгоцени материјал из манастирске ризнице, међу њима и препис повеље о оснивању манастира.

Руска црква је у 20 веку указала је Горњаку изузетну пажњу, поклонивши му један мали манастир у Москви. За управника овог манастира постављен је горњачки игуман Сава, који је у Москви на том положају и умро.

Данас је Горњак женски манастир. У манастиру се налазе мошти монаха Григорија Синајита који се понекад назива и Григорије Горњачки.

Локација манастира Гоњак

Удаљен је од Београда нешто више од 130 километара и око 65 километара од Пожаревца.

Чланак Манастир Горњак се појављује прво на ПУТЕВИМА ПРАВОСЛАВЉА.

Историја манастира Свети Сисоје

Претпоставља се да је саграђен осамдесетих година 14 века. Ктитор манастира се први пут помиње у повељи кнегиње Милице из 1398. године, којом Милица дарује монаху Сисоју Синаиту земљишни посед у околини Параћинског брода. По овом монаху манастир је и касније добио име.

Монах Сисоје је сахрањен у цркви, а његов лик је слабо сачуван на фресци на којој је приказан са моделом цркве у рукама.

По свом облику црква припада споменицима моравске школе, али без моравских украса на фасадама. Фреско-сликарство у цркви је само делимично сачувано. Настало је после 1402. године, а боље сачуване сцене и фигуре указују на сличност са раваничким фрескама.

Народно предање о манастиру Сисојевац

По народном предању Турци су, на Ђурђевдан, не зна се тачно које године, изненада напали народ окупљен код цркве. Девојке су, спасавајући свој образ, скакале у реку повлачећи са собом и своје нападаче. Од тада је река прозвана Црница. До данас је код околног народа сачуван је обичај да се на Велики Петак и петак пред Ђурђевдан, дође у цркву и запали свећа за те мученике. Крајем XVII века манастир је запустео, јер га патријарх Арсеније IV Чарнојевић помиње 1679. године као метох раванички.

Први покушај обнове манастира, учињен је 1931. године од стране Владимира Р. Петковича а финансирана од стране Моравске бановине. Посао је био мукотрпан, јер је манастирска порта служила као гробље рударима из Сисевачког рудника угља. Садашња порта и простор око цркве састављени су откупом околног земљишта, удруженим средствима манастира Раванице, Републичког завода за заштиту споменика културе, СО Параћин и Ћуприје.

Манастир Светог Сисоја је у потпуности обновљен у периоду од 1972. до 1978. године средствима Републичког завода за заштиту споменика културе.

Године 1985. Сисојевац је проглашен метохом манастира Раванице, који о њему води бригу.  Данас се налази под заштитом Републике Србије, као споменик културе од великог значаја.

Веб адреса: манастирсветисисоје.срб
Фејсбук страница Фејсбук страница манастира

Локација манастира Сисојевац

Манастир се налази недалеко од неколико већих градова у Шумадији. У близини манастира Сисојевац се налази Јагодина, Ћуприја, Параћин и Деспотовац.

Чланак Манастир Свети Сисоје (Сисојевац) се појављује прво на ПУТЕВИМА ПРАВОСЛАВЉА.