Манастир Никоље се налази у селу Рошци недалеко од Овчар Бање. Смештен је у прелепом крају Овчарско-кабларске клисуре у подножју планине Каблар. Манастир припада Епархији жичкој.
Историја манастира Никоље
Не зна се тачно ктитор никољске цркве. Према икони која се чува у народном музеју у Београду , може се видети да је иконописана у Никољу 1489. године.
Манастир је кроз историју страдао од Турака. Вук Стефановић Караџић је забележио једном приликом да је у овом манастиру живело чак 300 калуђера.
Једно време уточиште у манастиру је нашао и Милош Обреновић са породицом, који се са народом крио од Турака. Милош Обреновић је у порти 1817. године саградио конак који се и данас по њему зове. Касније је манастиру поклонио и једну воденицу у Пријевору и нешто земље.
Никољска црква је мала и необично је то што се у њу улази са јужне стране цркве.
Данас је Манастир Никоље женски манастир и заштићен је као споменик културе од изузетног значаја.
Манастир Никоље слави славу Пренос моштију Светог Николе који се празнује 22. маја(9.маја поправославном календару).
Никољско јеванђеље
Из ове цркве потиче чувено Никољско јеванђеље писано на ћирилици у кожном повезу са „златним“ минијатурним илустрацијама. Није се са прецизношћу тачно када је овај документ настао. Претпоставља се да је настао негде у периоду између 14. и 15. века.
Писано је српскословенским језиком, са елементима народног говора. Рукопис је посвећен четворици јеванђелиста — Матеји, Марку, Луки и Јовану па свако поглавље почиње украшеним иницијалом и раскошном вињетом.
Од времена свог настанка, па до данашњег дана, овај изузетно драгоцен споменик српске културне баштине, превалио је дуг и мистериозан пут. Дуго се налазио у овом манастиру 1854. године када га је Алекса Вукомановић однео у Народну библиотеку Србије. За време Првог светског рата му се губи сваки траг.
Тек након свих ратова, 1964. године, дошло се до сазнања да се део изгубљеног српског културног блага, између осталог и Никољско јеванђеље, чува у библиотеци приватног колекционара сер Честера Битија у Даблину.
Тражећи мишљење о неким словенским рукописима који су се налазили у овој чувеној библиотеци, лондонски слависта Џон Барникот обратио се археографу Владимиру Мошину, шефу Археографског одељења Народне библиотеке Србије, за помоћ. Након што је прегледао снимке текстова које му је Барникот послао, Мошин закључује да су у питању давно нестали рукописи који су до Првог светског рата били чувани у Народној библиотеци Србије. Реч је, заправо, била о три српске средњовековне књиге: Никољско јеванђеље (крај 14.- почетак 15. века), Српско четворојеванђеље (крај 13.- почетак 14. века) и Празнични минеј Божидара Вуковића, штампан на пергаменту 1537. године. Како су ове драгоцене књиге, нестале у ратном вихору, доспеле у библиотеку сер Честера Битија у Ирској, није сасвим познато.
Након смрти, према тестаменту, сер Честер Бити је предао своју збирку Републици Ирској тако да се данас налази у Библиотеци у Даблину. Владимир Давидовић је добио копију Никољског јеванђеља која је одштампана у сто луксузних примерака. Примерци ове књиге послати су у најважније библиотеке света и Србије.
