Било је лето 1974. у време када су Турске трупе напале Кипар. Шокантан догађај се десио у граду Морфу у коме су Турски војници ухапсили 15 хришћана.
Доведени су у двориште куће учитеља кипарских Грка и осуђени су на смрт. Војници припремају оружје и затворенике (мушкарце, жене, малу децу) окрећу према зиду.
Жалост, плач, туга. Трагични тренуци за осуђенике на смрт. Они у атмосфери страха и стрепње чекају да дође турски официр и да нареди „ватру“.
Осуђеници свој ум и срце усмеравају ка Нади очајних. Сви се ватрено моле за последње путовање, а посебно учитељ: „Боже мој, опрости нам и прими нас близу Тебе. Сети се нас Господе у Царству Својем. “
Долази турски официр. Гледа своје војнике са оружјем, бесно гледа на осуђенике, подиже поглед. Винова лоза се протеже и прекрива двориште. Он тражи грожђе како би намерно продужио бол осуђеника.
Он узима грозд. Али док се припрема да једе, чује се учитељев глас:
„Не једи то! Прек јуче сам га прскао отровом. То је моћан отров! Умрећеш!“
Официр је занемео . И изненађено упитао:
„Па, као што знате, издаћу наредбу да вас ускоро убију, зашто ме нисте пустили да га поједем и осветите се?“
Учитељ му је одговорио мирно и спокојно:
„Ја сам хришћанин. А сада кад се спремам напустити овај свијет и представити се пред Богом, не бих хтио оптерећивати своју душу тако тешким грехом. “
Турски официр је поново био шокиран. Окренуо се својим војницима и рекао:
„Када бих могао наћи таквог Турчина, дао бих свој живот!“ Сакупите оружје и ослободите их све!„
Моћ хришћанске љубави је јача од оружја. Победила је све.
Прочитајте и ово: Јављање свете Петке у сну.
