Историја Богородичине цркве у Доњој Каменици

Према истраживањима црква је саграђена највероватније у првој половини 14. века или крајем 13. века. Као могући ктитор помиње се велики војвода деспота Лазара Бранковића, Михајло Анђелковић који је у том периоду владао тим крајевима. Такође сматра се да су на горњем делу цркве насликани Михајло и његова супруга са три сина.

Међутим тумачећи истраживања турских пописа проналазе се подаци који потпуно искључују могућност да је Михајло Анђелковић био господар ове области а самим тим и ктитор ове цркве. Постоји могућност да је ктитор ове цркве био и неки непознати бугарски властелин.

Оно што је мистериозно за ову цркву јесте мешавина стилова градње. Наиме у њеној архитектури је видљив утицај готског стила у комбинацији са моравским стилом што је потпуно нетипично за наше крајеве.

Фрескопис Богородичине цркве у Доњој Каменици

Ова црква је прави бисер када је фрескосликарство у питању. Тако се овде налази фреска светих ратника Теодора Тирона и Теодора Стратилата, који загрљени јашу на коњима.

Поред ктиторских портрета, у првој зони наоса су приказани свеци, док су изнадњих насликана Страдања Христова и Велики празници. У олтарском делу је приказана Богородица са Христом и анђелима, као и Поклоњење архијереја. Посебну пажњу привлачи представа Св. Ђорђа Диасоритиса, чији је култ везан за грчко острво Аморгос у Кикландском архипелагу.

Оно што је веома специфично за Богородичину цркву јесте то да су лица на фрескама оштећена, на свим фрескама изузев једне. Једина очувана фреска је приказ Тајне вечере. Распрострањено је мишљење да су ова оштећења настала у периоду турске владавине. Међутим, постоје и тврдње да фреске нису оштетили Турци, већ да су оштећења проистекла из паганских веровања. Наиме, било је распрострањено веровање да ако се оштети лице фреске, на тај начин може да се поврати вид члану породице, или блиској особи.

На горњем спрату цркве на фрескама је, између осталог, приказан циклус страдања Свете Петке, а једна од најнеобичнијих фресака је управо приказ Свете Петке обнажених груди.

Фреске Богородичине црвке

1 од 6

Византијско плава боја у цркви

У иконописању цркве коришћена је византијско плава боја. Ово сведочи о намери ктитора да црква буде вековима духовни центар за вернике. У средњем веку није било лако, а посебно не јефтино набавити византијско плаву боју. Често је сама боја била скупља од злата из разлога што се тешко прибављала. У семантици боја византијско плава је симбол небеског мира и нематеријалне вредности.

Црква је под заштитом државе као културно добро од изузетног значаја. Брига мештана Доње Каменице о овој светињи је изузетна па током лета црква је окружена прелепим цвећем што целом овом месту даје невероватну димензију.

Све до 1932. године била у стању пропадања; њено кубе и знатан део олтарског простора је био у рушевинама од 1923. године. Конзерваторски радови на живопису и архитектури црквице су окончани 1958. године.

Локација Богородичине цркве

Богородичина црква се налази на левој обали Трговишког Тимока у селу Доња Каменица.  Удаљена је око 14км од Књажевца, 50 км од Пирота, и око 70км од Ниша.

Чланак Богородичина црква у Доњој Каменици се појављује прво на ПУТЕВИМА ПРАВОСЛАВЉА.

Историја манастира Короглаш

Не постоји тачан података о томе када је и ко подигао овај манастир. Претпоставке су да је манастир подигао Краљ Милутин, али то одудара од временског контекста Моравског стила. Задужбине краља Милутина припадају ранијем српско-византијском стилу (познатог и као Вардарски стил).

У порти манастирске цркве приликом археолошких истраживања 1975. и 1976. године откривени су остаци средњовековне некрополе, која је датована на дуги средњовековни период од XI- XV века. Овом приликом откривен је велики број гробова. Откривено је доста сребрног и позлаћеног накита: минђуше, наруквице, позлаћене дијадеме, откривени су остаци оружја и средњовековни новац. Ови налази са некрополе указују да је реч о богатијим житељима, можда крајишкој властели из периода Немањића.

На гробним плочама приметне су гравуре крста,али је на многим изражена представа оружја претежно мачева и секира, док се на неким виде гравуре коњаника.

Народно предање везано за овај манастир говори да је на овом месту издахнуо Марко Краљевић, враћајући се тешко рањен из боја на Ровинама 1395.године. Из тог разлога се сматра да је црква подигнута као његово гробно место.

За манастир је везан култ Светог Ђорђа, који је заштитник ратника. Такође Св. Ђорђе је заштитник Витешког реда змаја, а уз гробне плоче са витешким обележјима , може повести размишљање у том смеру. Сваког Ђурђевдана се сакупља народ и слави овај хришћански празник у порти манастира.

Манастир се данас налази под заштитом Републике Србије као споменик културе од великог значаја. Манастир Короглаш припада Епархији тимочкој.

Локација манастира Короглаш

Чланак Манастир Короглаш се појављује прво на ПУТЕВИМА ПРАВОСЛАВЉА.

Историја манастира Лапушња

Манастир је подигнут у периоду између 1500 и 1501 године. Подигли су га војвода Јован Радуле, господар угровлашких земаља и жупан Гергина. Манастирска црква је посвећена светом Николи. Црква је иконописана 1510. године захваљујући средствима кнеза Богоја и његове жене Маре.

За време турског пописа у Видинском санџаку 1455. године помиње се ова светиња. Верује се да је опустела и разрушена у 17. и 18. веку у време аустријско-турских ратова.

Од фрескописа цркве је остало јако мало пошто је црква у дуготрајном периоду била разрушена. На ктиторској композицији, смештеној на споју северног и западног зида наоса, приказани су Радул и Гергина, као и кнез Богоје са супругом Маром и децом. Распознају се још фреске светих ратника, архијереја, затим композиције Великих празника и литургијске тематике. На куполи су и данас уочљиви прикази библијских пророка и јеванђелиста.

Данас се манастир Лапушња налази у рушевинама које су конзервиране 1973. године. Заштићен је од стране Републике Србије као споменик културе од великог значаја.

Локација манастира Лапушња

Чланак Манастир Лапушња се појављује прво на ПУТЕВИМА ПРАВОСЛАВЉА.

Историја манастира Свете Тројице

У прошлости паљен и уништаван, не оставља битније документе о свом настанку. Једини натпис који говори о ктитору реновирао је 1848. први познати игуман Свете Тројице, јеромонах Пантелејмон (Недељковић). Судећи по том натпису који се налази у наосу храма, претпоставља се да је храм подигао син Ђурађа Бранковића, деспот Лазар Бранковић 1457. године.

Унутрашњост цркве је била живописана, али од првобитног живописа није сачувано ништа. Видљиво је само неколико фрагмената фресака у кубету и припрати („Страшни суд”), који припадају обнови из прве половине 19 века.

Манастир је данас активан као женски и налази се под заштитом државе као споменик културе од великог значаја.

Локација манастира Свете Тројице

Чланак Манастир Свете Тројице у Горњој Каменици (Књажевац) се појављује прво на ПУТЕВИМА ПРАВОСЛАВЉА.

Манастир је захваљујући огромним, до 30 метара високим, стенама која подсећају на врата или капију, добио име Вратна. Природа је овај крај хиљадама година обликовала и начинила га једним од најлепших предела у Европи. Овде се чак налазе и највиши природни мост у Европи, од којих се два од три налазе у непосредних близини манастира.

Историја Манастира Вратна

Према народном предању, манастир је подигао архиепископ Никодим почетком 14 века. Манастирска црква је посвећена Вазнесењу Господњем. Током векова манастир је неколико пута рушен и обнављан да би у другој половини 18. века потпуно опустео.

Обновио га је Станко Фрајкор, каснији неготински оборкнез. За време слома Првог српског устанка 1813. године Турци руше манастир. Поново је обновљен 1837. године од стране Јона Тајкулице а 1856. године мештани околних села (Јабуковац, Вратна и Уровица) подижу конак западно од цркве.

Последњу обнову манастир је имао 1937. године и данас је активан као женски манастир. Недалеко изнад манастира налази се испосница Светога Никодима Тисманског. Келија је у самој стене и готово да је неприступачна. Од грађевине келије данас се могу видети само тек по неки детаљи.

Од старијег живописа сачувало се једино глава Христа Спаса у конхи проскомидије и делови живописа Светитеља на западном зиду: сцене из Јеванђеља, Свети Макарије, Зосим и Марија Египћанка.

Вратњанске капије

Цео овај комплекс око манастира Вратне окружен је изузетном природном лепотом каква се ретко виђа. Стрмом стазом од манастира се пење на планину Мироч и до величанствених Вратњанских капија.

Чланак Манастир Вратна се појављује прво на ПУТЕВИМА ПРАВОСЛАВЉА.

Историја манастира Буково

Према једном предању манастир је задужбина српског краља Милутина са краја 13 века. Сматра се да је подигнут након победе српске војске над бугарским царем Шишманом 1291. године. У прилог овом предању сведочи фреска над главним улазним вратима на којој је приказан Свети Архангел Михаило, заштитник краља Милутина.

По другом предању ктитор манастира је Свети Никодим Тисмански, који је на просторима Тимочке Крајине осим Букова подигао још два манастира, Вратну и Манастирицу. Према овом предању манастир је настао средином или у другој половини 14. века.

По трећем предању, оснивач и ктитор манастира Букова је неко од властеле Тимочке Крајине и потиче из 15. века. У прилог овом предању иде текст урезан на каменој плочи која и данас стоји на западном зиду припрате манастирске цркве, у коме се каже да је манастир „подигнут за време српских Деспота“, што значи у првој половини 15. века.

Писаних података о времену изградње нема а чак ни само име манастира није тачно одређено, према једном предању име потиче од „букових шума“ а према другом од птице „бука“ које су живеле овде у некадашњим ритовима.

Најреалнија претпоставка била би да је манастир настао после турских освајања, када је први већи талас миграције са Косова и Метохије, Дрине и из Херцеговине почео да насељава долину Тимока све до Неготинске Крајине и Дунава. Избегли народ предводили су калуђери и свештеници који су, по доласку у североисточне крајеве Србије и Тимочку Крајину обнављали или подизали цркве и манастире.

Најстарији писани извор у којима се помиње манастир Буково спадају турски пописи из 1454. и 1586. године. У оба пописа из Фетисламске нахије Буково се помиње као манастир Светог Николе који даје данак од сто осамдесет аспри османлијском царству.

За време Првог српског устанка, 1813. године и погибије Хајдук Вељка Петровића, крајинског војводе, Турци улазе у Крајину и у осветничком походу пустоше све пред собом, рушећи и манастир Буково.

Тимочка Крајина је ослобођена од Турака 1833. године а четири године касније, тачније 1837. године манастир бива поново обновљен. Том приликом кнез Милош је поклонио манастиру звоно, а специјална комисија, која је по налогу кнеза Милоша, прегледала манастир пронашла је запис изнад врата на зиду припрате који данас више не постоји, али је сачуван у препису и гласи:

„Вољом Оца и с помоћу Сина и извршењем Светога Духа. Амин. Ослика се свети божанствени храм светога чудотворца оца нашег јерарха Николаја Мирликијског године 1654. И придбински митрополит Владика господин Софроније и настојатељ господин Михаил игуман Дечанац и уз помоћ благоверног и христољубивог ктитора господина Симеона кнеза трњанског.“

Манастир је поново страдао 1877. године, у другом српско-турском рату. Доласком архимандрита Прокопија Бујишића, једног од вођа херцеговачког устанка, 1885. године обновља се ова светиња. О свом труду и преправкама на цркви и конацима архимандрит Прокопије оставио је натпис уклесан златним словима у плочу од црвеног камена која и дан данас стоји на западном зиду припрате, са унутрашње стране, изнад улазних врата.

Лековити извор манастира Буково

У оквиру манастирске порте налази се извор посвећен животворном источнику – Пресветој Богородици. Бројна су исцељења која су се догодила од овог Источника. Осим овог извора, Пресветој Богородици, односно њеном покрову, посвећена је и капела у јужном конаку, чија је изградња у току.

У овом манастиру је знаменити српски књижевник Светолик Ранковић написао свој познати роман „Порушени идеали“.

Веб сајт: manastirbukovo.org

Локација манастира Буково

Видео прилог о манастиру Буково:

– Фотографије су преузете са сајта манастира Буково.

Чланак Манастир Буково се појављује прво на ПУТЕВИМА ПРАВОСЛАВЉА.