Zagrobni život postoji, ali reinkarnacija ne postoji.
Reinkaranacija je filozofska ideja koju je vrag uspeo da potočnjacima ubaci u misao. To je tako niska filozofija da o njoj ne treba ni da se misli, a kamoli da se govori. Kažu, ako čovek u ovome životu nije živeo plemenito i dobro, on posle u novom životu prelaziu zveri ili druge životinje, koje treba da se muče i tako.
Vidite, svaki čovek ima u sebi osobinu Božansku, da se za vreme odmora, za vreme sna njegov duh oslobađa, u velikom stepenu, tela, jer, inače, ne bi telo moglo da se odmori, nikad.
Mi, onda, ovde razgovaramo sa nekim, a taj neko (negde drugde) spava, i uopšte nije tu prisutan. Ima nekih kojima Gospod da u snu da njihov duh ide po raznim mestima, pa posle devet, dvadeset, trideset godina dođe u mesto koje su sanjali i vide da im sve poznato, kao da su tu živeli. To se desilo i Svetom Jovanu Kronštatskom.
Kada je bio dete, on je sanjao Kronštat, ali nije znao da je Kronštat. Kada je posle studirao na akademiji u Petrogradu, upoznao se sa devojkom čiji su roditelji bili iz Kronštata. Dogovorili su se da žive u braku, ali kao brat i sestra. On je potom bio rukopoložen i kad je došao u Kronštat, video je da mu je sve poznato, poznata mu crkva, poznate mu ulice, sve, ali nikad pre toga nije bio Kronštatu. Tek kasnije se setio da je kao dete bio u Kronštapu, u snu.
Izvor: Knjiga „Pouke Oca Tadeja“
