Kleveta je užasno zlo neumorni demon, koji čoveka nikad ne ostavlja na miru. Iz nje se rađa omraza, svađe, u njoj su klice nesloge i uzrok mnogih zla. Kleveta ogorčava dušu i ruši bratsko druženje; ona doskorašnjeg prijatelja pretvara u neprijatelja i pobuđuje čoveka na ubistvo bližnjega (Jovan Zlatousti).
Kleveta i opadanje bližnjih – smrt je za dušu. Bolje je jesti meso i piti vino (od čega se monasi uzdržavaju) nego opadanjem i klevetanjem jesti braću (ava Iperehije).
Klevetu pripiši demonu a ne čoveku
Neko te je klevetao; ne mrzi zbog toga čoveka nego klevetu primivši demonu. Ako ti uzmrziš čoveka, ti prestupaš zapovest Božiju, i ono što je on učinio rečju, ti činiš delom. A ako se držiš zapovesti Božije, pokaži prema njemu ljubav i pomozi mu da ga odvratiš od zla (Maksim Ispovednik).
Kako su svetitelji trpeli klevete?
Jedan brat pozavideo je Svetom Pafnutiju na njegovom uspehu dobrodeteljima, pa se reci da ga obruka među braćom i prikaže kao lopova.
U vreme kada Sveti Pafnutije nije bio u svojoj ćeliji, ovaj brat – neobrat uđe unutra i među palmovo lišće, od kojih se svititelj pleo kotarice, sakrije jednu svoju knjigu. Zatim ode Svetom Isidoru, prezviteru, i požali se kako mu je ukradena knjiga. To je vrlo mučno delovalo na svu braću u manastiru. Kad su se braća malo pribrala od iznenađenja, na predlog ovoga kome je knjiga tobož ukradena, sva braća ostanu u crkvi, a nekoliko njih odu da pretresu sve ćelije. Tom prilikom u Pafnutijevoj ćeliji nađu skrivenu knjigu. Pafnutije se nije branio; ništa nije govorio, već se predao Bogu i sudu staraca. Pune dve nedelje on je trpeljivo podnosio nepravdu, kajući se, iako nije bio kriv.
On je sud predao u Božije ruke. Kad je posle petnaest dana Pafnutije pošao u crkvu, da bi pred crkvom molio za oproštaj, tada je đavo naterao njegovog klevetnika da sam objavi svoje nedelo svoj braći. Njega je nečisti duh tako mučio, da ga ni molitve svetih ljudi nisu mogle isceliti. Iscelio ga je sam Pafnutije (Jovan Kasijan).
Izvor: Knjiga “ Azbuka spasenja“ / Živan Marinković
