Kolika je velika ljubav Bogorodice govori ova priča o jednoj ruskoj monahinji, koju je ispričao njen duhovni otac, po njenoj želji dok je bila živa.
Monahinja u ruskom manastiru je zbog svoje pobožnosti imala samo jedno zaduženje u manastiru: da svako jutro ukrašava ikonu Bogorodice svežim cvećem. Pošto je posvećena kao dete, ostatak sestrinstva je smatrao da je ona najdostojnija za tu uzvišenu poslušnost.
Sestre su volele ovu monahinju zbog njene stidljivosti, jednostavnosti i smirenosti. Međutim, kako to obično biva, kada je bilo najmanje prilika i kada se najmanje očekivalo, neprijatelj je počeo tako snažno i precizno da napada one vrline, zbog kojih ju je Bogorodica najviše volela.
Jedan čuvar je neprestano čistio oko crkve i često joj se obraćao. Ubrzo se ova monahinja zbližila s njim. Koliko je njihova veza postala jaka, govori to da je zbog tog čoveka skinula mantiju i, potajno napuštajući manastir, pošla s njim u svet!
Nedugo zatim pala se monahinja probudila iz stanja duhovnog ludila. Strasti su nestale poput pahuljice na dlanu, a đavo je postigao svoj cilj. Kad je to shvatila, bilo je prekasno.
Njeno pokajanje
Pokajanje je zahtevalo nadljudsku snagu. Vreme se nije moglo vratiti, pa je odlučila da trpi supruga. On nije bio dobar prema njoj, pa se s vremenom njen život pretvorio u mučenje. Više nije imala snage da živi, a nije želela ni da ode s ovog sveta bez pokajanja.
Nekoliko godina kasnije, taj čovek je napustio ovaj svet. Monahinja je konačno mogla ponovo da ode i vidi manastir u kome je provela najblaženije dane svog života. Ona više nije imala to pobožno lice, već samo izmučeno, ozbiljno i nepokriveno lice, i to je iskoristila da neprimetno uđe u manastir. Na ulazu je prepoznala jednu od svojih sestara i obratila joj se.
Sestra je, naravno, nije prepoznala. Želela je da vidi da li su je sestre i koliko osuđivale.
– Izvinite, znate li gde je monahinja … (rekla je svoje ime) i šta joj se dogodilo?
„Da, naravno“, odgovori sestra. – Eno je u kapeli.
Monahinja se zaustavila.
– Ne razumete, pitam za jednu koja je ovde bila pre deset godina i ukrašavala ikonu Bogorodice ružama.
Sestra je takođe čudno pogleda.
– Pa, da, i dalje to radi do danas. Naša dobra sestra …eno je, ukrašava ikonu Bogorodice.
Monahinja je, zbunjena odgovorom koji je najmanje očekivala, zbunjeno prešla prag crkve. Unutra je, u tišini i samoći, zaista primetila monahinju koja je ikonu ukrašavala ružama i prišla. Monahinja se okrenula. Bila je to Bogorodica.
Skinula je mantiju i dala joj je:
– Evo, ćerko, obuci mantiju i ne greši više.
Monahinja je pala na pod od straha i zaplakala. Nije mogla da podigne glavu od srama, ali Presveta Bogorodica je već bila otišla. Ispred nje je stajala samo Njena ikona ukrašena ružama. Majka Božija, Milostiva i Samilosna, svih ovih godina je obavljala dužnost monahinje da prikrije njen greh i ne uvredi ostale sestre.
Monahinja se neutešno pokajala neiscrpnim suzama i osetila neizmernu sramotu. Jedino što ju je tešilo bila je neizmerna ljubav Bogorodice. Priznala je duhovniku manastira i zamolila ga da objavi sve posle njenog upokojenja. Ubrzo nakon toga je napustila ovaj svet.
