Загробни живот постоји, али реинкарнација не постоји.
Реинкаранација је филозофска идеја коју је враг успео да поточњацима убаци у мисао. То је тако ниска филозофија да о њој не треба ни да се мисли, а камоли да се говори. Кажу, ако човек у овоме животу није живео племенито и добро, он после у новом животу прелазиу звери или друге животиње, које треба да се муче и тако.
Видите, сваки човек има у себи особину Божанску, да се за време одмора, за време сна његов дух ослобађа, у великом степену, тела, јер, иначе, не би тело могло да се одмори, никад.
Ми, онда, овде разговарамо са неким, а тај неко (негде другде) спава, и уопште није ту присутан. Има неких којима Господ да у сну да њихов дух иде по разним местима, па после девет, двадесет, тридесет година дође у место које су сањали и виде да им све познато, као да су ту живели. То се десило и Светом Јовану Кронштатском.
Када је био дете, он је сањао Кронштат, али није знао да је Кронштат. Када је после студирао на академији у Петрограду, упознао се са девојком чији су родитељи били из Кронштата. Договорили су се да живе у браку, али као брат и сестра. Он је потом био рукoположен и кад је дошао у Кронштат, видео је да му је све познато, позната му црква, познате му улице, све, али никад пре тога није био Кронштату. Тек касније се сетио да је као дете био у Кронштапу, у сну.
Извор: Књига „Поуке Оца Тадеја“
