Ђаволско је лукавство и дело – да нам улију очајање, пошто нас увуку у грех, да би тиме коначно погубили душу нашу. Напротив, после пада у грех, треба одмах да устанемо и са сузама молимо Бога дан нам опрoсти, и убудуће, уз наш труд, сачува нас од новог пада у грех (ава Стратигије)
Нико у пороку нека не очајава; нико у добродетељи нека се не предаје сну. Нека се не ослања сувише на себе ни овај последњи, зато што често и блудницама може да га престигне; ни први нека не очајава, зато што може да превазиђе и савршене.. Кад се ми враћамо Богу са ревносном љубављу, Он заборавља раније. Бог није као човек. Ако се раскајемо, Он не укорава за прошло, и не говори: „Зашто си се толико времена удаљавао од мене?“ Напротив, Он нас прима с љубављу, кад Му прилазимо, само ако прилазимо како треба.
Не треба никад падати у очајање, него после греха треба да се прижељније кајати и молити. Господ је милосрдан и готов да опрости и најтеже грехе.
Кад околности твоје постају теже, тада се особито и надај. Тада особито Бог јавља своју моћ; не у почетку, него кад се људска средства покажу безнадежна. Тада је време божанској помоћи. Зато не гледај на околности које доводе до очајања, већ на моћ Божију, која и безнадежном пружа добру наду (Златоуст).
Прочитајте: Шта су то искушења и зашто Бог допушта искушења на људе
Очајање – оружје ђавола, оно убија више од греха. Никад да не очајавамо, зато што ђаво нема ниједно толико моћно оружје, као очајање. И ми га не радујемо толико кад грешимо, као кад очајавамо. Човек који згреши, ако буде бдио, покајањем брзо поправља своје преступ; а ко очајава и не каје се, тај зато и остаје без поправљања, што није употребио лек покајања.
Извор: Књига “ Азбука спасења“ / Протојереј Живан Маринковић
