Црква је први пут живописана 1576. године, трудом игумана Захарије. На источном зиду припрате налази се натпис о зидању припрате, а година која се помиње је 1654. Припрата је исте године и осликана, а осликавање је према запису трајало свега четрдесет дана од 5. септембра до 15. октобра 1654. године, у време игумана Симеона.

Манастир су похарали Мађари 1692. године, који су протерали монахе, а околна села опљачкали и спалили. Манастир је после ове пошасти посетио владика софијски Теоклит. По његовом благослову 1699. године из Илијинског манастира из Софије долази игуман Партеније, родом из села Темска, који обнавља Цркву и конаке и подиже манастирску чесму. Обновљени манастир освећен је 1703. године, а игуман Партеније упокојио се у манастиру 1726. године, где је и сахрањен.

Иконостас у храму, дело непознатог зографа, насликан је у време игумана Висариона, после 1735. године. У овом манастиру је од 1760. до 1764. године радила школа, којом је управљао јеромонах Кирило Живковић, потоњи владика пакрачки. Манастир су крајем XVIII века опустошили Турци. Остао је руиниран све до 1836. године, када са Свете Горе из манастира Хиландара у њега долази игуман Кесарије, који је у овом манастиру провео преко 40 година. Обновио је манастирску Цркву и подигао конак и у њему основао школу у којој је подучавао писмености српску децу. Игуман Кесарије убијен је 1876. године од Черкеза и Арнаута, када је и делимично спаљен манастирски конак. Игуман Кесарије је сахрањен са северне стране Цркве.

Након ослобођења Јужних крајева 1878. године, манастир је поново обновљен, али је након Првог светског рата опустео. Од 1918. до 1922. године, о манастиру се старао месни парох Новица Поповић. 1924. године, манастир је из мушког преображен у женски, а у њега су се уселиле руске монахиње. Оне су у манастиру подигле нови конак. Трећи конак подигнут је у новије време и освећен 2000. године од стране епископа нишког господина Иринеја.

8. марта 1948. године манастир је стављен под заштиту Државе, под редним бројем СК 212, као Културно добро од великог значаја.

Чланак Манастир Темска код Пирота се појављује прво на ПУТЕВИМА ПРАВОСЛАВЉА.

Историја манастира Пирковац

Манастир Пирковац је саграђен у 14. веку. Саграђен је у атару села Рашинац које одавно не постоји. Према једног легенди манастир Пирковац је изградио Свети Сава, а према другој ктитори овог манастира су браћа Вуја и Груја из Рудника код Милановца који су манастир саградили на месту њиховог сусрета.

У њему су лета проводили краљеви, лек проналазили болесни, а до пре само неку годину био је дом вуковима и лисицама.

Манастир је неколико пута страдао, а као године обнове помињу се 1518, 1857, 1863, 1890. и 1896. година. У обнови из 1863. године, порушен је западни зид храма ради проширења, а стари камени иконостас је замењен дрвеним.

Тек 2002. године овај напуштени манастир је оживео захваљујући игуману Варнави Николићу из Ирига.

Све захваљујући прилозима манастир је из године у годину развијао иако сва села око овог манастира полако замиру.

Извор лековите воде код манастира Пирковац

Испод олтара саме цркве налази се бунар, а испод манастира извор Свете Петке за који кажу да је лековит и да исцељује. Према речима игумана Варнаве вода је испитивана и доказано је да има лековита својства.

Вода са овог извора регулише крвни притисак, добра је за нервни систем, алергије, а употребљавају је чак и они неверујући. Интересантно је да се вода са овог извора никад не замути, а многи од верника је освештену чувају у кући.

Локација манастира Пирковац

Чланак Манастир Пирковац и чудотворна вода се појављује прво на ПУТЕВИМА ПРАВОСЛАВЉА.

Историја пећинске цркве Светих Петра и Павла

Црква је подигнута у 13. веку. Сматра се да је ова необична црква саграђена и осликана од стране испосника који су у ове крајеве дошли из Синаја.

Ова црква је јединствена по фрески каква не постоји у Хришћанском свету. На северном зиду овог светилишта налази се фреска Исуса Христа, јединствена у хришћанству, познатија и под именом Исус Младенац. Занимљиво је то што на њој Исус осликан као млад и ћелав због чега је позната и под именом „ћелави Исус“.

Ћелави Исус

Ову фреску су највероватније осликали испосници са Синаја, далеко од очију тадашњих црквених власти. Први пут у јавност прича о фрески Исуса Младенца или „ћелавог Исуса“ је дошла захваљујући српском хроничару Драгану Боснићу.

Из његове књиге „Чудесна Србија“ остало је записано:

„У малом храму, од свега педесетак квадрата, посвећеном Светом Петру и Павлу, свештенство и верници се моле испод фресака са ликом Исуса Христа Младенца, кога је локални зограф приказао без косе. „Ћелави исус“ је насликан у другој половини 13. века на северном зиду цркве. Приказан је, да чудо буде веће, у будистичкој одежди и у осмоугаоној мандорли или звезди.“

О томе зашто је Исус приказан на тај начин постоје разне приче. Међу фреско-сликарима, једна група сматра да је лик младог „Ћелавог Исуса“ дело аутора који су били под утицајем разних праваца хришћанске религије. На основу фотографија саме фреске, забележено е да је Исус ту веома млад човек, са буцмастим образима, плавим очима и божанским ореолом. Јасно се види на фресци да су му руке и груди голе јер носи огртач на себи, ал исто тако не држи крст али има 3 подигнута прса што је оличје крштења.

Данас је ова фреска сврстана у историјске реткости.

Од 1981 године ова црква се налази под заштитом Републике Србије као државно и културно добро од великог значаја. Иако је јако дуго била под заштитом државе црква је дуго била запуштена и неприступачна. Захваљујући општини Пирот, мештанима Рсовца и Светској туристичкој организацији потпуно је уређен прилаз овој цркви а сама испосница је реновирана.

Иако скромног изгледа ову цркву посећује огроман број верника и туриста широм света.

Туристички потенцијал овог краја је заиста велики. Осим ове цркве крај одликује и изузетна природна лепота. Цео овај крај је богат пећинама. Чак постоји легенда да се у једној од пећина ових крајева налази благо попа Мартина (Војводе Мартина). Сви називи око брда Калик указују и на то да је некада цео овај крај био црквено земљиште, Калуђерски дол, Владикине плоче, Попова страна и Манастирско.

Чланак Пећинска црква Светих Петра и Павла у селу Рсовци се појављује прво на ПУТЕВИМА ПРАВОСЛАВЉА.

Историја манастира Суково

Век градње и ктитор манастира нису познати. На основу мало сачуваних података, зна се да је више пута рушен, као и то да је живописан 1606. године.

Данашњу манастирску цркву подигао је од 1857. до 1859. године, по предању, Турчин Сали-бег из Пирота. Он је на темељима веома старе цркве подигао нову, у знак захвалности за оздрављење свог сина Емина. Живопис те цркве је урађен 1869. године.

Током Првог светског рата манастир је опљачкан од стране Бугара.

У манастиру су се почетком 20. века гајиле расне гуске и друга живина. Било је то узорно газдинство које је добијало награде на изложбама.

Након рата 1946. године комунистичке власти су у манастиру Сукову ухапсиле оца Јустина Поповића.

Сама манастирска црква има основу триконхоса (тролиста) и кубе се крстом. Нартекс јој је обновљен 1947. године, а цела црква је реконструисана 1974. године и том приликом је откривен већи број предмета, који се данас налазе у музеју у Пироту.

Манастир Суково се од 1968. године налази под заштитом државе, а у њему се налазе и две фреске које привлаче посебну пажњу, приказ светог Христифора са ореолом и животињском главом и приказ Богородице са крилима. Ове фреске су јединствене у целом хришћанском свету.

Прочитајте више о тим необичним фрескама овде.

Ова светиња је данас мушки манастир.

Локација манастира Суково на мапи:

Чланак Манастир Суково код Пирота се појављује прво на ПУТЕВИМА ПРАВОСЛАВЉА.

Некадашњи назив села па и манастира је био Доброшево. Турци су са доласком на ове просторе преименовали у Поганово, име које и данас носи. Данас, село Поганово је пред нестајањем. Према последњем попису ово село има мање од 30 становника.

Историја манастира Поганово

Манастир је подигнут 1395. године, као задужбина српског племића Константина Дејановића Драгаша и његове супруге Јелене. Њихова имена се налазе уписана на округлим каменовима са источне стране храма. Константин Дејановић био је сестрић цара Душана и велможа који је управљао деловима данашње Македоније, југоисточне Србије и југозападне Бугарске. Након његове смрти у бици на Ровинама 1395. године, изградњу манастира је наставила његова кћи Јелена, супруга византијског цара Манојла II Палеолога. Храм је живописан тек 1499. године.

Због саме локације и тешке приступачности, манастир готово никада није пустошен. До 1927. године, није постојао ни један проходни пут до манастира, јер је кањон реке Јерме у потпуности био непроходан. Захваљујући овоме, манастир је у потпуности задржао аутентичан изглед. 1876. године, манастир је доживео велику обнову, када је испред улазних врата храма дозидан трем.

Бугари су за време Другог светског рата опљачкали манастир Поганово, и однели иконостас (из 1620. године) са чудотворном иконом Богородице. Ова икона је сачувана и данас се налази у Софијском Народном музеју.

Манастир је стављен под заштиту Републике Србије. Представља непокретно културно добро од великог значаја. Од 1979. године налази се на листи светске културне баштине. Погановски манастир је већ петнаест година домаћин учесника Међународне ликовне колоније Погановски манастир.

Фотографије манастир Поганово - Фото: panacomp.net

1 од 6

Локација манастира Поганово

Удаљен је 25км од Пирота и десетак километара од аутопута Ниш – Софија. Пут до манастира је у потпуности асфалтиран.

Чланак Манастир Поганово се појављује прво на ПУТЕВИМА ПРАВОСЛАВЉА.

Манастирска црква посвећена Светом Ђорђу и припада Епархији нишкој Српске православне цркве. Заштићен је као културно добро од изузетног значаја.

Историја манастира Ајдановац

Не зна се поуздано чија је ово задужбина, али судећи по плочи на западном зиду која говори о историјату манастира, ктитор би могао бити неко од Немањића. Настанак манастира је временски најближи владавини краља Милутина. Манастирска црква је подигнута негде око 1321. године. Негде се помиње да је саграђена и непосредно по турском освајању Балкана. Постоји предање да је манастир управо добио име по турком бегу Ајдану који је сачувао манастир од каснијих пустошења.

У турским тефтерима из XV и XVI века се помиње манастир Ајдановац са веома великим имањем. У манастиру је постојала школа, а била је развијена и преписивачка делатност. Сматра се да је манастир први пут посрадао током прве сеобе Срба 1690. године.

Манастир је дуго био пуст, а обновљен је 1887. године. Бугари су га похарали и запалили 1916. године, а већ 1919. године обновљен је и подигнути су нови конаци. До 1936. године био је парохијска црква. Од живописа је веома мало сачувано.

Испод манастира извире веома хладна вода. Са тог извора настала је такозвана Здравињска речица.

Некада је овде бујао живот: у одмаралишту је преко лета боравило на стотине деце, а о празницима се народ окупљао, дружио и веселио.

Данас овде не постоји одмаралиште, али нема разлога да га поново не буде. Већ неколико година заредом Коло српских сестара из Прокупља организује сликарску колонију аматера из Прокупља и околине, и то у времену од 3. до 7. јула, јер је Ивањдан празник који манастир слави.

Веб адреса: фејсбук страница

Локација манастира Ајдановац

Чланак Манастир Ајдановац се појављује прво на ПУТЕВИМА ПРАВОСЛАВЉА.

Југ Богданова црква је назив везан за митског Југ Богдана (историјског жупана Вратка Немањића). Он је према народном предању владао овим крајем и подигао Прокупачко утврђење. Ова народна традиција је очувана до данас, па се поред цркве, по њему данас зову и многа друга места у Прокупљу.

Латинска црква је назив који је настао по Дубровчанима тј. Латинима (пошто су као католици вршили богослужење на латинском језику), који су током XVII и XVIII века имали своју трговачку колонију у Прокупљу и користили су цркву као своју богомољу.

Сама црква је подугнута на темељима ранохришћанске базилике чији се темељи данас виде око цркве. Сама базилика подигнута на месту још ранијег храма посвећеног Херкулу, чија је статуа пронађена током археолошких истраживања.

Античко Прокупље се налазило на раскрсници путева па је захваљујући добрим комуникацијама, хришћанска вера и култура су рано продрле у овај крај. Недуго по издавању Миланског едикта 313. године отпочело се са зидањем првих хришћанских цркава за коју се верује да је завршена негде у 5 или 6 веку нове ере.

Мада име Југ Богдана није запамћено у историјским изворима. Поједини истраживачи Југ Богдана повезују са  Вратком Немањићем, српским кнезом из 14. века и оцем кнегиње Милице, жене кнеза Лазара.

Мада остаје отворено да ли је Југ Богдан, односно кнез Вратко заиста био ктитор ове цркве. Судећи по начину њеног зидања и сачуваним фрескама, може се тврдити да је ктитор био и неки властелин из доба Душановог царства.

Чланак Југ Богданова црква у Прокупљу се појављује прво на ПУТЕВИМА ПРАВОСЛАВЉА.

Прва кумаревска црква посвећена Светој Петки била је малих размера, због тога што Турци хришћанима нису дозвољавали да граде висока здања, поготово не она религијског типа. Много касније, 1933. године, поред старе цркве Свете Петке изграђена је истоимена нова, већа црква, али је код мештана и даље опстало веће интересовање за мању цркву.

За цркву се зна откад се зна и за само село Кумарево. Према подацима из турских дефтера, први попис села потиче из 1516. године, када се први пут спомиње црква.

Легенда о цркви свете Петке Кумаревске

Судбина цркве Св. Петке кумаревске тесно је везана за некадашњи манастир Св. Николе у Горњој Слатини који су Турци запалили након напада на њега и обесили 12 калуђера. Један калуђер који је остао жив, нашао је у згаришту икону Св. Петке која је и након попале била врло мало оштећена и један гвоздени крст. Легенда каже да су се Слатинчани након немилих догађаја пребацили преко Мораве до места Језериште где су основали село које су назвали Кумарево. Ту је пободен гвоздени крст и ту су изградили цркву.

Црква Св. Петке у Кумареву је веома поштована код верника широм региона који верују у њене исцељивачке способности. Постоје многа казивања људи о томе како је помогла Св. Петка у исцељивању болести. Такође, бабе-врачаре често упућују људе које дођу код њих да нађу лек у кумаревској цркви. Црква је посећена уочи великих празника, а најпосећенија је у време Белог Петка, првог петка после Васкрса.

Чланак Црква Свете Петке у Кумареву (Лесковац) се појављује прво на ПУТЕВИМА ПРАВОСЛАВЉА.

Сматра се за најстарију задужбину Стефана Немање коју је, заједно са оближњим манастиром посвећеном светом Николи, подигао између 1159. и 1166. године. На овом месту налазило се прво владарско седиште будућег српског Великог жупана Стефана Немање (1166-1196), оснивача светородне династије Немањића.

Историја манастира Петковача

Немања, који је владао Топлицом као удеони кнез, подигао је, прво манастир посвећен Богородици. Одмах затим и манастир посвећен светом Николи, што је према његовим житијима, довело до његовог сукоба са старијом браћом, из кога ће изаћи као апсолутни победник. Сматра се да је манастир подигао за своју супругу Ану, која се касније замонашила и била настојница манастира као монахиња Анастасија.

Средином XV века, између 1451. и 1457. године, манастирски комплекс се налазио под заштитом султаније Маре Бранковић, супруге султана Мурата II (1421—1451). Она је у близини манастира имала један од својих дворова. Манастирска црква је била покривена оловом, као и црква оближњег манастира светог Николе, због чега је Куршумлија у средњем веку била позната и као Беле Цркве, због белог одсјаја Сунца на оловним крововима.

Манастир је запуштен после Велике сеобе Срба 1690. године, након чега су му Османлије скинуле оловни кров, чиме је отпочело његово зарушавање. Временом су остале манастирске грађевине порушене, као и сама црква од које су опстали само делови, који су истражени 1921. године.

Легенде и приче о манастиру Петковача:

У 18. веку, према легенди, неки Турчин је порушио цркву и од тог материјала саградио око 20м ниже тзв. Исакову воденицу, коју је касније однела Топлица. Век касније, после ослобођења, аустријски сликар и путописац Феликс Каниц пише да је од грађевине остало мало.

Чланак Манастир пресвете Богородице (Петковача) се појављује прво на ПУТЕВИМА ПРАВОСЛАВЉА.