Sveta Gora Atos, uprkos spoljnoj jednostavnosti monaškog života, ostaje mesto obavijeno hiljadugodišnjim legendama. Jedna od njih je i tajna o nevidljivim podvižnicima, koji će služiti Liturgiju na vrhu Atosa, pred sam kraj sveta.
Smatra se da postoji jedno bratstvo monaha koje je najstarije na Svetoj Gori. Poslednji put ih je video mladi monah, koji je izašao posle jutarnje Liturgije da prošeta i iznenada na jednoj čistini ugledao šest monaha, koje nije poznavao. Oni su sahranjivali svog sedmog brata.
Prilazeći mu, rekli su da prema tradiciji njihovo bratstvo treba da ima sedam članova. Pozvali su mladog monaha, kao prvu osobu koju su sreli nakon sahrane, da im se pridruži, zamenjujući njihovog preminulog brata. Monah je naravno, znajući kakvo je bratstvo u pitanju, poželeo da postane jedan od njih, ali se nije usudio da im odgovori bez dozvole svog starešine.
Šestorica pustinjaka su ga pohvalila za poslušnost i složila se da ode i pita starešinu, u skladu sa manastirskim pravilima. Tražili su samo da obeća da po povratku nikog neće povesti sa sobom, jer nisu želeli da budu predmet bilo čije znatiželje.
Kada je starešina manastira čuo za sedmoricu monaha, obuzeo ga je čudan nemir koji nije bio u stanju da sakrije i stalno je ponavljao da mora da ih vidi, pa čak i po cenu svog života.
Krenuli su zajedno, ali lutajući šumom i spotičući se o kamenje, nisu videli ništa osim trnovitog grmlja, suve trave i blistavog neba. Šumske livade sa misterioznom braćom nije bilo nigde, iako je mladi monah dobro poznavao to područje i bio potpuno siguran da će lako pronaći put. Dugo su lutali po vrućini, dok, konačno, starešina nije shvatio da ne može da vidi tajanstvene monahe, jer mu to nije bilo suđeno.
A bratstvo, pomenuto u ovoj priči smatra se najsvetijim i najmolitvenijim na Svetoj Gori. O njemu postoji i drevna legenda: upravo će ovi nagi pustinjaci odslužiti poslednju Liturgiju na vrhu Atosa, a nakon nje će, sledujući rečima Svetih Otaca, doći kraj sveta, odnosno, Drugi Dolazak Hristov. U stvari, oni neće okusiti smrti, već će se promeniti, preobraziti, izmeniti još više blagodaću Božijom.“
O ovim nevidljivim podvižnicima, tajanstvenim starcima, koji žive u vrtu Presvete Bogorodice, u najizolovanijim delovima Atosa, pričaju mnogi na Svetoj Gori. Oni se javljaju gde žele i kome oni žele, uglavnom monasima koji su sasvim očistili svoje srce, ali ponekad priđu i blagočestivim hodočasnicima, koji žive čistim hrišćanskim životom. Mole se celim srcem za čitav svet i za sve ljude koji su u nevolji. Primivši na sebe posebne darove od Gospoda, žive u gotovo nemogućim uslovima; preživljavaju čudom Božijim, bez skloništa, bez odeće i nevidljivi za ljudsko oko… Teško je ljudima u svetu da u to poveruju. Ipak, ima mnogo poštovanih staraca, koji su se susreli sa ovim tajanstvenim, nevidljivim vojnicima našeg Gospoda. I zaista, ovde na Svetoj Gori postoji predanje da, kada se jedan od njih upokoji, njegovo mesto zauzima drugi, vrlinski svetogorski podvižnik.
Starac Pajsije o susretu sa podvižnikom
I starac Pajsije Svetogorac prepričava svoj susret sa tavkim podvižnikom:
„Kada sam 1950. godine prvi put stigao do Svete gore, dogodilo mi se da sam se na putu od Kavsokalivije do Svete Ane izgubio. Umesto da odem do skita Svete Ane, sledio sam stazu koja je vodila do vrha Svete Gore. Prošavši dovoljno dugačak deo puta, shvatio sam da se penjem i počeo da tražim način za povratak. Dok sam tražio put nazad, zamolio sam Bogorodicu da mi pomogne i odjednom se preda mnom pojavio pustinjak, čije je lice zračilo svetlošću. Izgledalo je da ima oko sedamdeset godina, a iz njegove odeće bilo je moguće zaključiti da ne komunicira sa ljudima. Na sebi je imao platnenu sutanu, svu izgorelu i pocepanu, a preko ramena kožnu torbu, takođe izbledelu, prepunu rupa.
Pre nego što sam uopšte imao vremena da otvorim usta, rekao mi je: ‘Dete moje, ovaj put nije do svete Ane’, i pokazao mi put koji mi je bio potreban. Iz svega se videlo da preda mnom stoji svetitelj. Pitao sam pustinjaka gde živi. Odgovorio mi je: ‘Ovde’ – i pokazao na vrh Atosa. Posle toga uzeh njegov blagoslov i pođoh stazom na koju me je uputio i koja me je vodila pravo do Svete Ane“.
Otac Atanasije (Kambanaos), lekar Velike lavre, pisao je o tajnim atonskim podvižnicima skrivenim od očiju običnih smrtnika u časopisu „Svetogorska biblioteka“, koji je izlazio na Atosu 1930-1938. Prostrani, retko naseljeni i gusto šumoviti prostori između isposnica Male Svete Ane i Glozije imenovani su kao područje gde podvižnici žive. Malobrojni, kojima je bila čast da vide ove pustinjake, opisali su ih kao sjajne, gotovo lišene svega telesnog, potpuno gole, ali prekrivene blistavom odećom Božanske blagodati.
Kasnije, potvrđujući istinitost onoga što je objavljeno u časopisu, otac Atanasije se osvrnuo na svedočenje starca Antonija iz skita Svetog Petra, koji je došao u Lavru da ispuni nalog koji su mu dali ovi nevidljivi podvižnici: „Idi i reci lekaru u Lavri da će se uskoro razboleti i umreti, te se stoga mora pripremiti“.
Zaista, monah Andrej piše u svetogorskom Pateriku, da se „nakon kratkog vremena otac Atanasije razboleo i bez ikakvih težih bolesti zauvek zaspao, objavivši pred smrt informacije da ovi sveti podvižnici postoje i lutaju pustinjama Atosa – u slavu Božiju i u duhovnu korist stanovnika Svete Gore“.
Ovaj časopis sadrži i još jednu priču – o hodočasniku koji je, dok se penjao se šumskom stazom od mora do isposnice Svete Ane, sreo ove svete ljude i zatražio od njih dozvolu da zauvek ostane s njima. „Ne, brate. Tvoj put je do skita Ksenofont“, bio je odgovor. Pokazavši mu kuda da ide, tražili su od njega da se javi ispovedniku manastira, ocu Savi, radi uputstava o njegovom budućem životu. Prošavši neko rastojanje, hodočasnik je zažalio što se tako rano rastao sa svetim podvižnicima, vratio se nazad, dugo ih tražio, ali bez uspeha. Zatim je otišao do oca Save i od njega čuo sledeće: „Ti, dete, ne bi mogao da živiš s njima. Gospod ti je pokazao ove svetitelje jer si sumnjao“.
Na kraju se dogodilo baš onako kako su pustinjaci rekli. Taj brat se zamonašio u manastiru Ksenofont. Ovaj događaj ispričao je otac Akakije, ispovednik iz Kapsale, za koga se zna da je veoma čestit čovek koji voli istinu, a i lično poznaje osobu koja je viđala ove svetitelje.
Otac Ks., koji se 26 godina podvizavao na Atosu, takođe je ispričao: „Samo jednom me je Gospod blagoslovio da vidim jednog od ovih pustinjaka. U to vreme bio sam mlad monah, živeo sam u Velikoj lavri i često, ispunjavajući određena poslušanja, posećivao razne manastire i isposnice Svete Gore. Uvek sam putovao peške. Ponekad sam noćivao u šumi. I jednom – bilo je to zimi, a staze su bile prekrivene snegom – izgubio sam se. I tada sam video: iza grmlja, sasvim blizu, lepog starca, ukrašenog sivom kosom i golog ramena, koje nije pokriveno nikakvom odećom. „Oče, blagoslovi“, dojurio sam do njega. Ali on se okrenuo i, ne progovorivši ni reči, brzo nestao u šumi. Poslednje što sam video bila su njegova potpuno gola leđa“.
Pruzeto sa sajta: prijateljiboziji.com
