Amin – jedna od retkih hebrejskih reči koja je u liturgiju hrišćanske Crkve ušla u neizmenjenom obliku. U jevanđeljima se ova reč često koristi. Amin je potvrda koja znači „neka bude, vaistinu, bez sumnje, neosporno.“
Poreklo reči Amin
Etimološki ova reč potiče od hebrejskog glagola „aman“ što se prevodi kao „osnažiti, potvrditi“. Međutim, koren ove reči može se naći i u aramejskom jeziku kojim je govorio i na kojem je propovedao sam Isus Hrist.
Reč amin je iz judaizma ušla u grčki jezik rane Crkve, a iz grčkog u latinski iz kojeg se zatim rasejala po Zapadnoj Evropi. Ovde treba reći jednu važnu stvar: latinski je bio zvanični jezik Istočnorimskog carstva sve do 610. godine. Međutim tokom cele istorije ujedinjenog Rimskog carstva i kasnije grčki je bio jezik kulture i filozofije, pa samim tim i religije.
Pročitajte i ovo: „GDE SE NALAZI NAJSTARIJI HRIŠĆANSKI MANASTIR NA SVETU“
Kada je reč AMIN došla među Srbe?
Na pitanje da li je ova reč došla među Srbe iz latinskog ili grčkog, teško je odgovoriti. Odgovor se verovatno krije u tome, odakle su Srbi primili hrišćanstvo. Na prvu ruku verujemo da je poteklo iz grčkog jezika, jer se kod nas ustalilo da smo hrišćanstvo primili iz Carigrada zahvaljujući Nemanjićima.
Istina je međutim drugačija i Srbi su hrišćanstvo primili mnogo pre epohe Nemanjića.
Postoji pečat srpskog kneza Strojimira iz sredine IX veka sa patrijaršijskim krstom na sebi koji o tome ubedljivo svedoči. U to vreme je cela teritorija čak i savremene Srbije bila po jurisdikcijom Rima sve do 740. godine. Romejski vasilevs Lav III oduzeo je Balkan od Rima zato što se papa rimski suprotstavio ikonoboračkoj jeresi koju je vizantijski car podržavao.
Stefan Nemanja je u početku kršten prema pravilima Latinske crkve dok ga Grci nisu pokrstili (termini „katoličko“ i „pravoslavno“ nisu bili toliko različiti kao danas). Iz tog razloga ne možemo pouzdano reći da li je preko Grka ili preko Latina reč „amin“ došla među Srbe.
Izvor: www.srbijadanas.com
