Свети Антоније Велики – отац хришћанског монаштва

0
1106
Прегледа
antonije veliki

Антоније Велики (или Ава Антоније) сматра се оцем пустињачког (отшелничког) монаштва и хришћанског монаштва уопште. Био је хришћански аскета који је живео у Египту у IV веку.

Преподобни Антоније родио се 251 године у Египту, у некоме селу Коми, близу Хераклеје од родитеља високородних и угледних, и чувених хришћанском побожношћу. Младост је провео у Александрији. Од раног детињства његова тиха природа одаљавала га је од друге деце, задржавајући га у дому код побожних родитеља, који су га чували као зеницу ока. Није похађао школу, тако да никад није научио читати ни писати. Када је имао осамнаест година, умрли су му и отац и мајка, оставивши му у наследство све своје богатство.

По смрти родитеља, он је, као старији, био дужан да преузме управљање домаћинством и издржавање малолетне сестре. Међутим, он је пожелео да напусти све. У тој одлуци су га учврстиле речи светог Писма: „Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу“ (Мт.19,21). У двадесетој години Антоније раздаде све што је имао сиромасима и оде у египатску пустињу.

Антоније је у почетку свога подвижништва често обилазио пустиножитеље који су живели сличним животом. Од једног се учио уздржавању од хране, спавању на голој земљи и дуготрајном бдењу, од другога неуморној молитви, пажњи према помислима и богомислију, од трећег трудољубљу, верности правилима и трпљењу, док је од свих заједно примао исти дух вере у Христа. Он је настојао да у себи сабере све оно чим се сваки од духовника које је срео одликовао понаособ.

Искушења светог Антонија

Антоније је говорио о својој борби са демонима, односно са мислима које су га искушавале. У почетку су га највише мучиле мисли о бескорисном напуштању богатства и света, а посебно о сестри без подршке, збринутости и утехе. Често није спавао по читаву ноћ. Овакве мисли савладао је вером да је све остављено ништавно у поређењу са бесконачним блаженством које Бог даје подвижницима.

Тежећи потпуној усамљености, без икаквих виђања и сусрета, Антоније је прешао у пустињу удаљену два-три дана пута од насељених места. Ту се настанио у напуштеном идолишту у коме се налазио бунар са водом. Но они, који су хтели да крену његовим подвижничким стопама, пронашли су га и почели да му долазе.
Антоније је временом израстао у правог духовног горостаса.

Ужасна визија Светог Антонија о јеретицима: Приглупе звери око Светог Олтара

Заиста је ужасна визија Светог Антонија коју је имао у вези присуства јеретика у Православним храмовима. Та визија на сликовит начин показује и објашњава разлоге због којих су Свети Оци канонима забранили улазак јеретика у освећена места, њихово учешће на Литургијама, као и заједничке молитве и службе. Јеретици који не прихватају учење Цркве, Апостола и Светитеља су под утицајем демона и њиховог оца – ђавола, и раде на промовисању обмана. Због тога је њихово учење „бесплодно и апсурдно и њихово мишљење није исправно, као ни код приглупих мазги“.
Због тога је Свети Антоније био уздрман и преплашен када му је Бог дозволио да у визији види аријанце који су окруживали Свети Олтар у обличју мазги, које су се ритале и скрнавиле га.

Он је подвижнике саветовао да не запостављају у потпуности своје тело, већ да му дају онолико колико му је потребно али ништа више од тога, јер је то прави начин на који душа остварује потпуну власт над телом.

Антоније је духовно поучавао монахе о томе колико је ништаван овај свет у поређењу са славом будућег века.

Премда није имао никакво светско образовање, Антоније је био изузетно мудар човек. Једном га неки философ упита: „Из каквих си ти књига поцрпио знање о високим истинама које проповедаш“? А ава Антоније не говорећи ни речи, једном руком показа на небо, а другом земљу.

Он је објашњавао да је немогуће да човек одједном постане добар и мудар, већ једино упорним старањем, бављењем, искуством, временом, подвигом и тежњом за чињењем добра. Људи су веровали његовим поукама, јер је његов живот, као живи доказ, стајао иза сваке његове речи. Антоније је такође учио да се непрестано треба сећати смрти.

Преминуо је 356. године, у сто петој години свога живота, оставивши иза себе мноштво ученика. Житије светог Антонија написао је Атанасије Велики.

Најстарији очувани манастир је управо посвећен овом светитељу. О њему прочитајте опширније на овом линку.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here