Када се с времена на време у медијима појаве публикације о чудесном излечењу од смртоносних болести, на лицима лекара и научника, као по правилу, појави се скептичан осмех. Чак и када је у питању неспорна чињеница, потврђена савременим методама истраживања, званична медицина их одбацује, или покушава да објасни изненадно излечење пацијента грешком у постављеној дијагнози.
Међутим, амерички генетичар Брус Липтон тврди да помоћу истинске вере, искључиво снагом мисли човек је заиста способан да се излечи од било које болести. И никакве мистерије у томе нема.
Липтонова истраживања су показала да усмерено психичко дејство има способност да мења генетски код организма!
Гени су под влашћу човекове вере
Током много година, Брус Липтон се специјализовао за област генетског инжењеринга, успешно одбранио докторску дисертацију, био је аутор неколико студија. Све ово време, Брус Липтон, као и многи генетичари и биохемичари веровао је да је човек нека врста био-робота, чији се живот потчињава програму записаном у његовим генима.
Гени са ове тачке гледишта одређују практично све: спољашњи изглед, способности и темперамент, склоност ка одређеним болестима и на крају, дужину живота. Нико не може да промени свој лични генетски код, преостаје нам само да се помиримо са тим да је све предодређено природом.
Преокрет у ставовима др Липтона почео је крајем 1980-их, када је спроводио експерименте за проучавање понашања ћелијске мембране. До тада у науци се сматрало да управо гени који се налазе у ћелијском језгру, одређују шта ће да прође кроз мембрану, а шта не. Међутим, Липтонови експерименти су показали да спољни утицаји на ћелију могу утицати на понашање гена и чак да доводе до промене њихове структуре.
Једино је преостало да се схвати да ли је могуће извести такве промене помоћу психичких процеса, или другим речима, помоћу мисли – вером.
У ствари, ја нисам измислио ништа ново – каже др Липтон. – Вековима је лекарима познат плацебо ефекат – када пацијенту дају неутралну супстанцу, тврдећи да је то лек. Као резултат тога, испоставља се да та супстанца има лековито дејство. Али, баш чудно, научног објашњења за овај феномен још увек нема.
Моје откриће ми дозвољава да дам ово објашњење: помоћу вере у лековиту моћ медикамента, човек мења предстојеће процесе у свом организму, притом на молекуларном нивоу. Он може да „искључи“ неке гене, да примора да се „укључе“ други, чак и да промени генетски код.
Након тога, сетио сам се разних случајева чудесног излечења. Лекари су их увек одбацивали. Али, чак и да се десио само један такав случај, он је морао да натера лекаре да се замисле о његовој природи.
Чуда су могућа
Академска наука је такве ставове Бруса Липтона дочекала на нож. Међутим, он је наставио своја истраживања, током којих је посредно доказивао да без икаквих лекова, је могуће утицати на генетски систем организма.
Научни правац, који проучава утицај спољних утицаја на генетски код, добио је назив „Епигенетика“. Ипак, главни утицај који може да мења стање нашег здравља, Липтон сматра да је то снага мисли – не оно што се дешава око нас, већ у нама.
Одавно је познато да две особе могу да имају исту генетску предиспозицију за рак, – изјављује Липтон. – Али код једне се болест појавила, а код друге – не. Зашто? Због тога што су живеле на различите начине: једна је чешће доживљавала стрес него друга; имале су различито самопоуздање и самосвест, различит ток мисли.
Данас могу да тврдим да смо у стању да управљамо нашом биолошком природом; да можемо помоћу мисли, вере и стремљења да утичемо на наше гене.
Велика разлика између човека и других бића на Земљи је управо у томе, што он може да мења своје тело, излечи се од смртоносних болести, чак и ослободи наследних болести, дајући за то психички механизам организму. Уопште не морамо бити жртва нашег генетског кода и животних околности.
Поверовајте у то да се можете излечити – и излечићете се од било које болести. На први поглед, све је једноставно. Али само на први поглед…
Свесност није довољна за исцељење
Кад би било све тако једноставно, већина људи би лако решила све здравствене проблеме уз помоћ изрицања једноставних мантри као: „Ја могу да се излечим од ове болести.“ „Верујем да је мој организам у стању да се излечи“…
Али ништа од тога се не дешава, и како појашњава Липтон, не може доћи ако је психички механизам проникао само у област свесности, која одређује само 5% наших психичких активности, без утицаја преосталих 95% – подсвесних. Једноставно речено, само појединци који су поверовали у могућност самоисцељења снагом свог мозга, заиста у то верују – и зато успевају. Већина на подсвесном нивоу негира такву могућност.
Тачније: њихова подсвест која ради, у суштини, на аутоматском нивоу и контролише све процесе у нашем организму, негира такву могућност. При томе она (опет на аутоматском нивоу) се обично руководи принципом да је вероватноћа да ће нам се нешто натприродно догодити, много мања, него даљи ток догађаја по најгорем сценарију.
Према Липтону, управо на овај начин наша подсвест почиње да се подешава у периоду раног детињства, од рођења до шесте године, када најбезначајнији догађаји, намерно или случајно изречене речи одраслих, казне, трауме, формирају „искуство подсвести“ и на крају – личност човека. Притом, сама природа наше психе је дизајнирана тако, да се све лоше што нам се дешава, складишти у подсвест много лакше него сећање на пријатне и радосне догађаје.
Као резултат тога, „искуство подсвести“ код огромне већине људи је 70% „негативно“, а само 30% „позитивно“. Тако, да би заиста успели у само-излечењу, неопходно је, барем, да се промени овај однос супротно. Само на тај начин могу се сломити баријере, установљене подсвесно на путу инвазије снаге наше вере у ћелијске процесе и генетски код.
