Kada se s vremena na vreme u medijima pojave publikacije o čudesnom izlečenju od smrtonosnih bolesti, na licima lekara i naučnika, kao po pravilu, pojavi se skeptičan osmeh. Čak i kada je u pitanju nesporna činjenica, potvrđena savremenim metodama istraživanja, zvanična medicina ih odbacuje, ili pokušava da objasni iznenadno izlečenje pacijenta greškom u postavljenoj dijagnozi.
Međutim, američki genetičar Brus Lipton tvrdi da pomoću istinske vere, isključivo snagom misli čovek je zaista sposoban da se izleči od bilo koje bolesti. I nikakve misterije u tome nema.
Liptonova istraživanja su pokazala da usmereno psihičko dejstvo ima sposobnost da menja genetski kod organizma!
Geni su pod vlašću čovekove vere
Tokom mnogo godina, Brus Lipton se specijalizovao za oblast genetskog inženjeringa, uspešno odbranio doktorsku disertaciju, bio je autor nekoliko studija. Sve ovo vreme, Brus Lipton, kao i mnogi genetičari i biohemičari verovao je da je čovek neka vrsta bio-robota, čiji se život potčinjava programu zapisanom u njegovim genima.
Geni sa ove tačke gledišta određuju praktično sve: spoljašnji izgled, sposobnosti i temperament, sklonost ka određenim bolestima i na kraju, dužinu života. Niko ne može da promeni svoj lični genetski kod, preostaje nam samo da se pomirimo sa tim da je sve predodređeno prirodom.
Preokret u stavovima dr Liptona počeo je krajem 1980-ih, kada je sprovodio eksperimente za proučavanje ponašanja ćelijske membrane. Do tada u nauci se smatralo da upravo geni koji se nalaze u ćelijskom jezgru, određuju šta će da prođe kroz membranu, a šta ne. Međutim, Liptonovi eksperimenti su pokazali da spoljni uticaji na ćeliju mogu uticati na ponašanje gena i čak da dovode do promene njihove strukture.
Jedino je preostalo da se shvati da li je moguće izvesti takve promene pomoću psihičkih procesa, ili drugim rečima, pomoću misli – verom.
U stvari, ja nisam izmislio ništa novo – kaže dr Lipton. – Vekovima je lekarima poznat placebo efekat – kada pacijentu daju neutralnu supstancu, tvrdeći da je to lek. Kao rezultat toga, ispostavlja se da ta supstanca ima lekovito dejstvo. Ali, baš čudno, naučnog objašnjenja za ovaj fenomen još uvek nema.
Moje otkriće mi dozvoljava da dam ovo objašnjenje: pomoću vere u lekovitu moć medikamenta, čovek menja predstojeće procese u svom organizmu, pritom na molekularnom nivou. On može da „isključi“ neke gene, da primora da se „uključe“ drugi, čak i da promeni genetski kod.
Nakon toga, setio sam se raznih slučajeva čudesnog izlečenja. Lekari su ih uvek odbacivali. Ali, čak i da se desio samo jedan takav slučaj, on je morao da natera lekare da se zamisle o njegovoj prirodi.
Čuda su moguća
Akademska nauka je takve stavove Brusa Liptona dočekala na nož. Međutim, on je nastavio svoja istraživanja, tokom kojih je posredno dokazivao da bez ikakvih lekova, je moguće uticati na genetski sistem organizma.
Naučni pravac, koji proučava uticaj spoljnih uticaja na genetski kod, dobio je naziv „Epigenetika“. Ipak, glavni uticaj koji može da menja stanje našeg zdravlja, Lipton smatra da je to snaga misli – ne ono što se dešava oko nas, već u nama.
Odavno je poznato da dve osobe mogu da imaju istu genetsku predispoziciju za rak, – izjavljuje Lipton. – Ali kod jedne se bolest pojavila, a kod druge – ne. Zašto? Zbog toga što su živele na različite načine: jedna je češće doživljavala stres nego druga; imale su različito samopouzdanje i samosvest, različit tok misli.
Danas mogu da tvrdim da smo u stanju da upravljamo našom biološkom prirodom; da možemo pomoću misli, vere i stremljenja da utičemo na naše gene.
Velika razlika između čoveka i drugih bića na Zemlji je upravo u tome, što on može da menja svoje telo, izleči se od smrtonosnih bolesti, čak i oslobodi naslednih bolesti, dajući za to psihički mehanizam organizmu. Uopšte ne moramo biti žrtva našeg genetskog koda i životnih okolnosti.
Poverovajte u to da se možete izlečiti – i izlečićete se od bilo koje bolesti. Na prvi pogled, sve je jednostavno. Ali samo na prvi pogled…
Svesnost nije dovoljna za isceljenje
Kad bi bilo sve tako jednostavno, većina ljudi bi lako rešila sve zdravstvene probleme uz pomoć izricanja jednostavnih mantri kao: „Ja mogu da se izlečim od ove bolesti.“ „Verujem da je moj organizam u stanju da se izleči“…
Ali ništa od toga se ne dešava, i kako pojašnjava Lipton, ne može doći ako je psihički mehanizam pronikao samo u oblast svesnosti, koja određuje samo 5% naših psihičkih aktivnosti, bez uticaja preostalih 95% – podsvesnih. Jednostavno rečeno, samo pojedinci koji su poverovali u mogućnost samoisceljenja snagom svog mozga, zaista u to veruju – i zato uspevaju. Većina na podsvesnom nivou negira takvu mogućnost.
Tačnije: njihova podsvest koja radi, u suštini, na automatskom nivou i kontroliše sve procese u našem organizmu, negira takvu mogućnost. Pri tome ona (opet na automatskom nivou) se obično rukovodi principom da je verovatnoća da će nam se nešto natprirodno dogoditi, mnogo manja, nego dalji tok događaja po najgorem scenariju.
Prema Liptonu, upravo na ovaj način naša podsvest počinje da se podešava u periodu ranog detinjstva, od rođenja do šeste godine, kada najbeznačajniji događaji, namerno ili slučajno izrečene reči odraslih, kazne, traume, formiraju „iskustvo podsvesti“ i na kraju – ličnost čoveka. Pritom, sama priroda naše psihe je dizajnirana tako, da se sve loše što nam se dešava, skladišti u podsvest mnogo lakše nego sećanje na prijatne i radosne događaje.
Kao rezultat toga, „iskustvo podsvesti“ kod ogromne većine ljudi je 70% „negativno“, a samo 30% „pozitivno“. Tako, da bi zaista uspeli u samo-izlečenju, neophodno je, barem, da se promeni ovaj odnos suprotno. Samo na taj način mogu se slomiti barijere, ustanovljene podsvesno na putu invazije snage naše vere u ćelijske procese i genetski kod.
