Bilo je leto 1974. u vreme kada su Turske trupe napale Kipar. Šokantan događaj se desio u gradu Morfu u kome su Turski vojnici uhapsili 15 hrišćana.
Dovedeni su u dvorište kuće učitelja kiparskih Grka i osuđeni su na smrt. Vojnici pripremaju oružje i zatvorenike (muškarce, žene, malu decu) okreću prema zidu.
Žalost, plač, tuga. Tragični trenuci za osuđenike na smrt. Oni u atmosferi straha i strepnje čekaju da dođe turski oficir i da naredi „vatru“.
Osuđenici svoj um i srce usmeravaju ka Nadi očajnih. Svi se vatreno mole za poslednje putovanje, a posebno učitelj: „Bože moj, oprosti nam i primi nas blizu Tebe. Seti se nas Gospode u Carstvu Svojem. “
Dolazi turski oficir. Gleda svoje vojnike sa oružjem, besno gleda na osuđenike, podiže pogled. Vinova loza se proteže i prekriva dvorište. On traži grožđe kako bi namerno produžio bol osuđenika.
On uzima grozd. Ali dok se priprema da jede, čuje se učiteljev glas:
„Ne jedi to! Prek juče sam ga prskao otrovom. To je moćan otrov! Umrećeš!“
Oficir je zanemeo . I iznenađeno upitao:
„Pa, kao što znate, izdaću naredbu da vas uskoro ubiju, zašto me niste pustili da ga pojedem i osvetite se?“
Učitelj mu je odgovorio mirno i spokojno:
„Ja sam hrišćanin. A sada kad se spremam napustiti ovaj svijet i predstaviti se pred Bogom, ne bih htio opterećivati svoju dušu tako teškim grehom. “
Turski oficir je ponovo bio šokiran. Okrenuo se svojim vojnicima i rekao:
„Kada bih mogao naći takvog Turčina, dao bih svoj život!“ Sakupite oružje i oslobodite ih sve!„
Moć hrišćanske ljubavi je jača od oružja. Pobedila je sve.
Pročitajte i ovo: Javljanje svete Petke u snu.
