Pesme o Svetom Savi:
Lista sa pesmama o svetom Savi za Savindan.
Himna Svetom Savi | Sveti Sava (V. Ilić) | Svetom Savi (M. Popović Šapčanin) |
Molitva Svetitelja Save (B. Stefanović) | Reči Svetog Save (vladika Nikolaj) |
Na Vračaru (S. Lazić) | Srpska Slava Sveti Sava | Na Svetoga Savu |
Želja Svetog Save | Suze Svetog Save (J.J Zmaj) |
Pred ikonom Svetog Save (A. Šantić) | Rastko (S.R. Milosavljević)
Himna Svetom Savi
Uskliknimo s ljubavlju svetitelju Savi
Srpske crkve i škole svetiteljskoj glavi.
Tamo venci tamo slava gde naš srpski pastir Sava.
Pojte mu Srbi, pesmu i utrojte!
Blagodarna Srbijo, puna si ljubavi
Prema svome pastiru Svetitelju Savi.
Celo Srpstvo slavi slavu svoga oca Svetog Savu.
Pojte mu Srbi, pesmu i utrojte!
S neba šalje blagoslov Sveti otac Sava
Sa svih strana svi Srbi s mora i Dunava.
K nebu glave podignite Savu tamo ugledajte.
Savu srpsku slavu, pred prestolom Tvorca!
Da se srpska sva srca s tobom ujedine,
Sunce mira, ljubavi, da nam svima sine,
Da živimo svi u slozi, Sveti Savo, ti pomozi,
Počuj glas svog roda, Srpskoga naroda!
Pet vekova Srbin je u ropstvu čamio
Svetitelja Save ime je slavio.
Sveti Sava Srbe voli i za njih se Bogu moli.
Pojte mu Srbi, pesmu i utrojte!
Kad ste juče, mila deco, svi radosni bili,
čistom dušom svete pesme ugodniku vili,
pesme vili na njegovu i na svoju diku,
Svetom Savi, srpskog roda prvom prosvetniku,
na me pade, ne znam zašto, neka briga ljuta,
uzdan`o sam toga dana nekoliko puta.
Seć`o sam se crna mraka i borbe krvave,
pa sam gled`o u ikonu Svetitelja Save.
Odvele me brižne misli do onih krajeva
gde još ni sad srpskoj deci srpske škole nema.
Kako je to njima teško lutati po tami,
u tuđini, u nesvojti videti se sami.
Blago vama, mila deco, kojima se daje
da u svakoj dragoj školi pribirate znanje!
Gde s jezikom mile majke svaka vrlost budi,
gde s` učite da budete i Srbi i ljudi.
Štujte škole kao temelj budućnosti prave,
crpsku školu k`o amanet Svetitelja Save.
Blago vama iduć, k znanju po srpskome putu,
al, ja plačem kad god vidim granu otkinutu.
Sveti Sava (Vojislav Ilić)
Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira
na kapiji zatvorenog svetogorskog manastira?
„Već je prošlo davno veče, i nema se ponoć hvata,
sedi oci, kaluđeri, otvor`te mi teška vrata.
Svetlosti mi duša hoće, a odmora slabe noge,
klonulo je moje telo, umorne su moje noge –
al` je krepka volja moja, što me noćas vama vodi,
da posvetim život rodu, otadžbini i slobodi.
Prezreo sam carske dvore, carsku krunu i porfiru,
i sad, evo, svetlost tražim u skromnome manastiru.
Otvor`te mi, časni oci, manastirska teška vrata
i primite carskog sina ko najmlađeg svoga brata“.
Zaškripaše teška vrata, a nad njima sova prnu
i s kreštanjem razvi krila i skloni se u noć crnu.
A na pragu hrama svetog, gde se Božje ime slavi,
sa buktinjom upaljenom, nastojnik se otac javi.
On buktinju gore diže, iznad svoje glave svete,
i ugleda, čudeći se, bezazleno boso dete.
Visoko mu bledo čelo, pomršene guste vlasi,
ali čelo uzvišeno božanstvena mudrost krasi.
Za ruku ga starac uze, poljubi mu čelo bledo,
a kroz suze prošaputa: „Primamo te, milo čedo“.
Vekovi su prohujali od čudesne one noći,
vekovi su prohujali i mnogi će jošte proći.
Al` to dete jošte živi, jer njegova živi slava,
jer to dete beše Rastko, sin Nemanjin – Sveti Sava.
Svetom Savi (Milorad Popović Šapčanin)
Ostavio babov zamak i varljive dvorske sjaje,
otišao s duhovnici u neznane tuđe kraje.
Na atonskoj isposnici, u inočkoj crnoj rizi,
provodio dane duge u molitvi i podvizi.
Srce ti je za rod bilo, čistoćom si vere sjao,
milom rodu i Gospodu na službu si sebe dao.
Među braćom utulio žestok plamen borbe lične,
postavio glave Crkvi i temelje nepomične.
Otrok, sebar i vlastelin pred tobom su bili ravni,
svi članovi jednog tela nerazlučni, punopravni.
Besedama tvojim, oče, treptala je sveta Žiča.
Ah, što stara, hladna, ne zna da ih tvojoj deci priča.
Oko sobe skupljao si decu malu, srpsku nadu,
učio ih reči Božjoj, sitnoj knjizi, svetom radu;
Sejao si te njivice jedrim zrnom Božjih slova,
a žetvu si iščekiv’o od Božjega blagoslova.
O, nauči i nas slabe uzor- Srbe, sveče vrli,
vaspitati i učiti, vršit’ pos’o neumrli;
odricat se taštih časti, krst tereta snosit` voljno,
a u grudma vazda nosit` srce čisto, zadovoljno…
Molitva Svetitelja Save (Budimir Stefanović)
Pred prestolom Svevišnjega Sveti Sava Boga moli,
Boga moli, suze roni i ovako on govori:
„Rod je srpski dragi Bože, u poslednje ove dane
Teško Tebi sagrešio, od Tebe se otpadio.
Ali imaj jošte srca koja Ti se, Bože mole:
To su deca, deca srpska, ona Tebe, Bože vole.
Stariji su zanemogli, srcem svojim otežali,
A deca su himne Tebi ponajlepše ispojali.
I za njih se, Bože, molim:
– Daj im, Bože, snage nove
Da obnove crkvu srpsku,
Tvoju slavu na vekove.“
Reči Svetog Save (Sveti vladika Nikolaj)
I ja dete bejah, znadoh za veselje
Sa decom se igrah, ljubih roditelje,
Al, kad videh decu gorko uplakanu
Gde majci il’ ocu idu na sahranu,
Od bola se stresoh, i ja prolih suze:
– Ko to maloj deci roditelje uze?
– To ih Tvorac uze, odgovor mi, dođe.
Ja ubrisah suze, i žalost me prođe,
Prilepih se srcem Ocu nebeskome
Sa ljubavlju većom nego zemaljskome.
I ja mladić bejah u društvu mladića
Okružen i laskan kitom od plemića.
Jeste mladost krasna, al’ okove kuje,
U strast okovana strastima robuje.
Mlad se čovek sprema i na megdan hiti
Zamišljen kako će drugog pobediti.
Sve ovo videći ja ću sebi reći:
– Ko pobedi sebe, junak je najveći.
Zato megdan sebi ja od sebe stvorih
I posebnim ključem nebesa otvorih.
I ja starac bejah, sa starcima hodih,
Razgovore slušah, razgovore vodih.
Začudih se mnogim na ivici groba
Gde se hvale sobom iz prošloga doba.
Udovi od žena al’ ne od sujete
Malo neki od njih“ smrti da se sete:
A ja sebi viknuh: smrt je blizu sada,
Prošlost su ti gresi a budućnost nada,
S pokajanjem hitaj dok su žive kosti,
S disanjem se moli: Gospode, oprosti!
Na Vračaru (Stevan Lazić)
Nadvio se oblak gusti svu Srbiju da opusti,
i samo se nebo, ljuti a Srbija – strepi, ćuti.
Na Vračaru vatra gori,
vatra gori, bes se ori,
a Srbin se s dušom bori.
Ko će sili odoleti?
Ko će bole preboleti?
Svetinja se srpska ništi,
u Srbina srce pišti:
„Avaj, srce Obilića!
avaj, snago Kraljevića!
gdje si pusta da u mahu
kraj učiniš ovom strahu?
Višnja silo, tvoja pravda
Srbima je krepka nada,
pusti groma vatrenoga,
smlavi stvora paklenoga,
da pred licem Stvoritelja
ne sažiže Svetitelja!
Tako Srbin sebi zbori,
njega ljuta bolja mori;
vatra gori – Sinan viče:
„Gori, gori, svešteniče!“
to si od nas zaslužio
što si raju prosvetio,
pa na svoga gospodara
smelo diže svog handžara
i za veru voljno gine,
ubojiti kaurine;
još se ne da u sindžire
brani svoje manastire.
A sad srpski sveče Savo,
što si Srbima škole davo,
nema tebi više traga
pašće tvoga roda snaga.
Vatra gori… Sinan viče
„Gori, gori, svešteniče!“
Sava zgori… al Sinanu
u pameti s’ vako stvara:
stao Sava sred oltara,
pa Srbima progovara:
„Ne bojte se, deco mila,
što vas kinji vraška sila:
mrtvom telu ko se sveti
tom i prazna senka preti.
Ništave su ljudske strasti
kod Božije večne vlasti.
Ja ostajem u svom rodu
dok vojuje za slobodu,
dok mu crkva srce blaži
dokle duh mu škola snaži,
Produžite moja dela
ma kakva vas beda srela:
to će Srpstvo prosvetiti
pa i mene osvetiti.
Srpska Slava Sveti Sava
Danas širom belog sveta,
svugde gde se srpski zbori,
„Uskliknimo Svetom Savi“
pobožna se pesma ori.
Danas svaka srpska kuća,
uz molitve Bogu svete,
Svetom Savi sveću pali
i zelene vence plete.
Danas Srbi, svi i svuda,
slave jednu istu slavu:
proslavljaju svetitelja
svoga srpskog – Svetog Savu.
Na Svetoga Savu
Maleno sam đače, maleno mi znanje:
tek sam upoznala bukvar i čitanje,
ali već znam i ja za Svetoga Savu
i razumem lepo današnju proslavu.
Sveti Sava beše sin kraljevske krvi;
veliki učitelj, prosvetitelj prvi;
on je otvarao prve crkve, škole
i učio Srbe da se Bogu mole.
Zato celo Srpstvo danas slavu slavi
i s ljubavlju kliče Svetitelju Savi,
pa mu i ja kličem, iako sam mala:
„Svetitelju Savo, slava ti i hvala!“
Želja Svetog Save
Dvadesetog ovog veka
Sveti Sava na nas čeka.
Sa visine on nas gleda,
Gde brat bratu mira ne da,
Pa se moli Višnjem Bogu
Da nam dade ljubav, slogu.
On poziva braću milu
Da čuvaju srpsko slavlje
I da drže pravoslavlje.
Da se srpski jezik širi,
Da se brat sa bratom miri,
Da se slavi srpska slava
To nam želi Sveti Sava.
Suze Svetog Save (Jovan Jovanović Zmaj)
Palo inje, al` ne palo samo,
S njim padoše suze sa nebesa
Niko ne zna suze čije li su,
Samo znade proiguman Pavle:
To su suze svetitelja Save.
A što plače, za nevolju mu je:
Neće Bože da ga pusti dole,
Da začini popu popovanje,
Da olakša školo školovanje.
Još mu veli Bože Savaoče:
„Savo, sine, ne haj za Srbine.
Njin si bio, njih si prosvetio,
Ako su ti zapamtili reči
Njina sreća, ničija nesreća.
Ako su se njima oglušili,
Jadni bili, svakom robovali,
Međ sobom se trli i poklali,
Sami sebi groba iskopali!“
Pred ikonom Svetog Save (Aleksa Šantić)
Na istoku zora plava
Prvim zrakom prosijava,
Iz ložnice ja ustadoh,
Pred ikonu divnu stadoh
Svetitelja Save, naše srpske slave.
Skrstih moje ruke dvije,
– Mlađano mi srce bije,
Pa iz čistog osjećaja,
S dušom mojom što se spaja,
Molitvu sam dao, i nju otpjevao:
„Oj, ti srpski svetitelju!
Ispuni mi mladu želju:
Podaj Srbu snage, moći,
Izbavi ga crne noći,
Nek mu sunce sja, molim ti se ja!
Oj, ti srpski svetitelju!
Ispuni mi mladu želju:
Daj slobodu Srbu tvome,
Ukloni mu s glave grome,
Silom tvojom daj robovanju kraj!…
Oj, ti srpski svetitelju!
Ispuni mi mladu želju:
Bratstva mržnju, opačinu,
Sori, stvori u prašinu,
Nek ih ljubav vodi, nek se sloga rodi.
Oj, ti srpski svetitelju!
Ispuni mi mladu želju:
Nek se bratske duše spletu
Pa nek dižu školu svetu
Rad poroda svog, što im dade Bog.
Oj, ti srpski svetitelju!
Ispuni mi mladu želju:
Ubriši nam majci suze,
Daj joj spokoj, što joj uze,
Onaj tužni dan, tužni Vidovdan!
Oj, ti srpski svetitelju!
Ispuni mi mladu želju:
Ukr’jepi me silom mlada,
Daj mi volje, daj mi nada,
Srcu svježi žar, pregnuće i mar!“
Rastko (Svetolik R. Milosavljević)
Na sjajnom dvoru Nemanje Stefana
naporedo rasla tri junačka ptića,
tri premila sina Velikog župana,
tri izdanka moćne loze Nemanjića.
Ubojno oružje i hatovi gojni
i bezbroj zabava iz viteških dana
behu pratioci vazda nerazdvojni
dva starija sina Velikog župana.
A najmlađi Rastko, božanstveno dete,
mladu dušu svoju nečim boljim snaži:
kljige i molitve, bogomolje svete
i društvo pobožnih kaluđera traži.
U njegovom srcu punomo svetog žara,
jedna sjajna mis`o rodila se bila:
da verom u Boga, koji čuda stvara,
najpre se podiže otadžbina mila.
I ta ga je mis`o, ko zvezda vodilja,
odvela sa dvora gde san posta java,
i jednoga dana dovela do cilja:
da od Rastka bude slavni Sveti Sava.
