Dirljiv tekst o Metohiji pisan u Politici prenosimo u celosti:
Iz zemlje vire zidovi, čitav lavirint nekadašnjeg bogatog vlastelinstva koje se vekovima gradilo i održalo, sve do Velike seobe Srba 1690. Tada se rastura umetničko i duhovno blago sabirano vekovima: knjige, zvona, ikone, freske… Kule i utvrđenje, crkve i grobnice su se survale, ugrađivane su u zidove lokalnih džamija, odnošene u svet i zakopavane po okolini.
Razdvojeni u dve grupe, naizgled nezainteresovani, tiho i bez glasa penjemo sa ka uzvišenju na kom se nalazi Studenica Hvostanska u Metohiji. Očima se dogovaramo da obiđemo stado ovaca i dva dečaka što ih čuvaju. Muški deo grupe stiže na plato sa ostacima jednog od središta srpske duhovnosti i kulture.
Ovaj izuzetni vidikovac, svetilište još iz šestog veka, odredio je Sveti Sava za centar Hvostanske episkopije, posle uspostavljanja nezavisnosti srpske crkve. Među dvanaest episkopa on postavlja „šestoga u Hvosnu, u Maloj Studenici, u hramu Presvete Bogorodice”.
Metohija opasno mesto za Srbe
Danas je to opasno mesto. Ovde Srbi ne dolaze. Sonja Vuković, pedagog škole iz Osojana, obližnjeg povratničkog sela, odlučila je na putu ovamo da se predstavlja kao skandinavska novinarka.
Fotografiše pored automobila okrenutog i spremljenog za brzi odlazak, pa se ležerno – kao i svaki turista – penje prema pustom i zabranjenom kompleksu. Iz zemlje vire zidovi, čitav lavirint nekadašnjeg bogatog vlastelinstva koje se vekovima gradilo i održalo, sve do Velike seobe Srba 1690.
Tada se, rastura umetničko i duhovno blago sabirano vekovima. Knjige, zvona, ikone, freske, kule i utvrđenje, crkve i grobnice, zapisi i natpisi survale su se sa ovog mesta vanredne lepote u prašinu, ugrađene su u zidove lokalnih džamija, odnošene u svet i zakopavane po okolini.
Ostatak grupe posetilaca, istoričar umetnosti i književnik, već se sklonio od pogleda iz sela Studenice, od devojke koja vodi psa, čoveka koji nešto popravlja u dvorištu. „Skandinavska” novinarka stiže do zidova i iz torbe vadi pet sveća. U rukama se ne nose jer su znak prepoznavanja.
Studenica Hvostanska
To su prve sveće proteklih dvadeset godina u Studenici Hvostanskoj. Istoričar umetnosti Nebojša Jevtić broji crkve i, u pola glasa, priča nešto o Vizantiji, raškoj školi, romanici i uticajima Boke Kotorske, odakle su mogli biti neki od graditelja. U osnovi traži zavetrinu da se u nekom od oltara zapale sveće.
U jednom je crvena prazna gajba pećkog piva, čaše, četkica za zube i poređano kamenje, pored zapadnog dela golovi za mali fudbal. Stoka koja se ovde napasa sprečava da rastinje pokrije lokalitet pa se jasno vide mesta na kojima kopaju tragači za blagom. Arheološka iskopavanja vršena u nekoliko navrata samo su potvrđivala značaj ovog mesta: iz zemlje su izranjali natpisi sa imenom cara Stefana (Dušana), kasnoantička keramika, lepi bokali iz doba Turaka…
Jedan od meštana naišao je na zvono, a u njemu su sakrivene, verovatno od neke ondašnje nevolje, plaštanica iz 1300. godine, pa „Oplakivanje Hristovo”, rad poznatog slikara Zografa Longina.
Uoči ovog Vaskrsa nad svim tim dogorevaju, u malom uglu, sveće. Sve je obično i svakodnevno, jednostavni pokreti ispod kojih kuljaju strah i brzina. Strah da vas ne otkriju i brzina koja vam govori da, u ovo malo vremena, morate snimiti, uporediti i sravnati – ono što ste pročitali – sa stanjem na terenu. Metalna konstrukcija, ukopana na mestima podzida i bedema, služi za neke antene, ovce sa istočne strane izlaze među ostatke hrama.
Vreme je za odlazak – prvo plavokosa „Nordijka” i njen pratilac, a potom i ostali „turisti”. Sad je prošlo, otac Petar iz Dečana, koji je znao za ovaj put, poručio je: „Ne idite bez pratnje i zaštite!” Prošle godine, njemu pratnja službenika OEBS-a nije mogla pomoći, momci i dva automobila sprečili su ga da vidi manastir. Isto je i sa Srbima iz ovog kraja, tu se ne dolazi.
U selu Ljubožda sada žive Srbi najbliži Studenici Hvostanskoj. Vratili su se, pre petnaest dana, u svoj uništeni zavičaj. U atmosferi katakombe, u niskom podrumu jedne polusrušene kuće, sada je njihov kolektivni smeštaj. Veseli su, hrabri u odluci i puni snage. Tako je kod većine povratnika prvih meseci po dolasku u zavičaj, a onda počinje da ih nagriza nova realnost, administracija i život. Od čaše za vodu napravljeno kandilo gori za Vaskrs, i to prvi put posle 1999. godine.
„Prvo je išla ikona kad smo bežali, a onda šta stane u traktor”, kaže Žarko Zarić. Povratak je bez ičega, fale kreveti i jastuci.
Studenica Hvostanska je duboko u njima, a raseljeništvo po Kraljevu, Kniću, Novom Sadu, Crnoj Gori, Zrenjaninu nije ove ljude udaljilo od zavičajne legende. Njom se objašnjava propast Studenice, izdaja suseda, moć i božja kazna, nastanak imena mesta.
„Pričala mi je mama: sadila kaluđerica crni luk u polju, pa joj je dotrčao neki meštanin iz Studenice i povikao: ’Crn ti dan! Došao je Krma Tatarin s vojskom i srušio nam crkvu.’ Tako se mesto nazvalo Crni Lug”, priča Zarić, a ostali dodaju detalje, svako prema svojoj priči i pamćenju. Igrom sudbine, to davno zatiranje iz dečačkih priča postalo je njihova stvarnost 1999. godine. Na današnje pitanje gde su im domovi, kratko odgovara: „Eno kuća tamo – ravne!”
Pre deset dana, oko tih ostataka skupili su se Albanci, protestovali i svojim komšijama Srbima poručili: „Idite kući!” Znaju oni da je ovo njihova istinska kuća, a povratnici ćute o susedima i radije pričaju kako su kaluđeri, kad više nisu mogli da trpe tursko ropstvo, odlučili da beže prema onoj drugoj Studenici.
Dogovorili su se da ih odavde odvede jedna albanska porodica. Izdali su ih i pobili u planini, na mestu koje se, od tada, zove Kaluđerski potok.
Božja kazna je stigla neverne komšije, tada ih je bilo dve kuće i danas ih, kažu, ima toliko. „Zvuk zvona sa studeničke kule čuo se po celoj Metohiji, do Prizrena”, tvrdi, kao da ga je juče slušao, Milija Blagojević, a „mleko u cevima silazilo je s planine do manastira”, dodaje Miodrag Tijanić.
Ako je nekada prema ovom hramu teklo mleko, sada se izliva mržnja. Istorija, priča i sadašnjost žive pomešane sa strahom i seobama. „Šta da kažem o mom današnjem strahu, on nije strah od drugih. Oni su svoje već uradili. Ovo je suočavanje s mestom, s crkvom, sa stidom što smo je, uveliko, zaboravili”, kaže književnik Žarko Milenković.
Autor teskta: Živojin Rakočević
Foto: Živojin Rakočević
Izvor: politika.co.rs
