Jednom je učitelj pitao svoje učenike:
„Zašto ljudi viču kad su ljuti?“
Učenici su razmišljali neko vreme:
„Zato što izgubimo strpljenje – zato vičemo“ – reče jedan
“ Ali, zašto bi vikao ako je osoba pored tebe?“ – pita učitelj
„Zar nije moguće govoriti tiho i lagano?“
Učenici su davali neke odgovore, ali ni jedan nije zadovoljavao učitelja.
Na posletku je objasnio:
„Kada su dve osobe u svađi, ljutite, njihova srca se jako udalje. Zato moraju vikati jedno na drugoga, da njihov krik premosti udaljenost i da se mogu čuti. Što su ljući, glasnije moraju vikati, jer je udaljenost među njima sve veća.“
„Šta se dogodi kada se dve osobe zavole?
Ne viču jedan na drugoga, već govore tiho i nežno. Zašto? Njihova srca su veoma blizu. Udaljenost među njima je veoma mala.
„A šta se dogodi kada se još više zavole?
Ne govore. Samo šapuću i još više se zbližuju u svojoj ljubavi.. Konačno, ne trebaju više ni šapat. Samo se gledaju i to je sve. Takve su dve duše koje se vole.“
Onda je rekao:
„Kada se svađate, nemojte dozvoliti da se vaša srca udalje, ne izgovarajte reči koje bi vas mogle još više udaljiti, jer će doće dan kad će udaljenost biti tako velika, da više nikad neće biti puta nazad“.
Pročitajte i ovo: Kako možemo umiriti savest i steći mir u srcu?
