Песме о Светом Сави:
Листа са песмама о светом Сави за Савиндан.
Химна Светом Сави | Свети Сава (В. Илић) | Светом Сави (М. Поповић Шапчанин) |
Молитва Светитеља Саве (Б. Стефановић) | Речи Светог Саве (владика Николај) |
На Врачару (С. Лазић) | Српска Слава Свети Сава | На Светога Саву |
Жеља Светог Саве | Сузе Светог Саве (Ј.Ј Змај) |
Пред иконом Светог Саве (А. Шантић) | Растко (С.Р. Милосављевић)
Химна Светом Сави
Ускликнимо с љубављу светитељу Сави
Српске цркве и школе светитељској глави.
Тамо венци тамо слава где наш српски пастир Сава.
Појте му Срби, песму и утројте!
Благодарна Србијо, пуна си љубави
Према своме пастиру Светитељу Сави.
Цело Српство слави славу свога оца Светог Саву.
Појте му Срби, песму и утројте!
С неба шаље благослов Свети отац Сава
Са свих страна сви Срби с мора и Дунава.
К небу главе подигните Саву тамо угледајте.
Саву српску славу, пред престолом Творца!
Да се српска сва срца с тобом уједине,
Сунце мира, љубави, да нам свима сине,
Да живимо сви у слози, Свети Саво, ти помози,
Почуј глас свог рода, Српскога народа!
Пет векова Србин је у ропству чамио
Светитеља Саве име је славио.
Свети Сава Србе воли и за њих се Богу моли.
Појте му Срби, песму и утројте!
Кад сте јуче, мила децо, сви радосни били,
чистом душом свете песме угоднику вили,
песме вили на његову и на своју дику,
Светом Сави, српског рода првом просветнику,
на ме паде, не знам зашто, нека брига љута,
уздан`о сам тога дана неколико пута.
Сећ`о сам се црна мрака и борбе крваве,
па сам глед`о у икону Светитеља Саве.
Одвеле ме брижне мисли до оних крајева
где још ни сад српској деци српске школе нема.
Како је то њима тешко лутати по тами,
у туђини, у несвојти видети се сами.
Благо вама, мила децо, којима се даје
да у свакој драгој школи прибирате знање!
Где с језиком миле мајке свака врлост буди,
где с` учите да будете и Срби и људи.
Штујте школе као темељ будућности праве,
црпску школу к`о аманет Светитеља Саве.
Благо вама идућ, к знању по српскоме путу,
ал, ја плачем кад год видим грану откинуту.
Свети Сава (Војислав Илић)
Ко удара тако позно у дубини ноћног мира
на капији затвореног светогорског манастира?
„Већ је прошло давно вече, и нема се поноћ хвата,
седи оци, калуђери, отвор`те ми тешка врата.
Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге,
клонуло је моје тело, уморне су моје ноге –
ал` је крепка воља моја, што ме ноћас вама води,
да посветим живот роду, отаџбини и слободи.
Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру,
и сад, ево, светлост тражим у скромноме манастиру.
Отвор`те ми, часни оци, манастирска тешка врата
и примите царског сина ко најмлађег свога брата“.
Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну
и с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну.
А на прагу храма светог, где се Божје име слави,
са буктињом упаљеном, настојник се отац јави.
Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете,
и угледа, чудећи се, безазлено босо дете.
Високо му бледо чело, помршене густе власи,
али чело узвишено божанствена мудрост краси.
За руку га старац узе, пољуби му чело бледо,
а кроз сузе прошапута: „Примамо те, мило чедо“.
Векови су прохујали од чудесне оне ноћи,
векови су прохујали и многи ће јоште проћи.
Ал` то дете јоште живи, јер његова живи слава,
јер то дете беше Растко, син Немањин – Свети Сава.
Светом Сави (Милорад Поповић Шапчанин)
Оставио бабов замак и варљиве дворске сјаје,
отишао с духовници у незнане туђе краје.
На атонској испосници, у иночкој црној ризи,
проводио дане дуге у молитви и подвизи.
Срце ти је за род било, чистоћом си вере сјао,
милом роду и Господу на службу си себе дао.
Међу браћом утулио жесток пламен борбе личне,
поставио главе Цркви и темеље непомичне.
Отрок, себар и властелин пред тобом су били равни,
сви чланови једног тела неразлучни, пуноправни.
Беседама твојим, оче, трептала је света Жича.
Ах, што стара, хладна, не зна да их твојој деци прича.
Око собе скупљао си децу малу, српску наду,
учио их речи Божјој, ситној књизи, светом раду;
Сејао си те њивице једрим зрном Божјих слова,
а жетву си ишчекив’о од Божјега благослова.
О, научи и нас слабе узор- Србе, свече врли,
васпитати и учити, вршит’ пос’о неумрли;
одрицат се таштих части, крст терета сносит` вољно,
а у грудма вазда носит` срце чисто, задовољно…
Молитва Светитеља Саве (Будимир Стефановић)
Пред престолом Свевишњега Свети Сава Бога моли,
Бога моли, сузе рони и овако он говори:
„Род је српски драги Боже, у последње ове дане
Тешко Теби сагрешио, од Тебе се отпадио.
Али имај јоште срца која Ти се, Боже моле:
То су деца, деца српска, она Тебе, Боже воле.
Старији су занемогли, срцем својим отежали,
А деца су химне Теби понајлепше испојали.
И за њих се, Боже, молим:
– Дај им, Боже, снаге нове
Да обнове цркву српску,
Твоју славу на векове.“
Речи Светог Саве (Свети владика Николај)
И ја дете бејах, знадох за весеље
Са децом се играх, љубих родитеље,
Ал, кад видех децу горко уплакану
Где мајци ил’ оцу иду на сахрану,
Од бола се стресох, и ја пролих сузе:
– Ко то малој деци родитеље узе?
– То их Творац узе, одговор ми, дође.
Ја убрисах сузе, и жалост ме прође,
Прилепих се срцем Оцу небескоме
Са љубављу већом него земаљскоме.
И ја младић бејах у друштву младића
Окружен и ласкан китом од племића.
Јесте младост красна, ал’ окове кује,
У страст окована страстима робује.
Млад се човек спрема и на мегдан хити
Замишљен како ће другог победити.
Све ово видећи ја ћу себи рећи:
– Ко победи себе, јунак је највећи.
Зато мегдан себи ја од себе створих
И посебним кључем небеса отворих.
И ја старац бејах, са старцима ходих,
Разговоре слушах, разговоре водих.
Зачудих се многим на ивици гроба
Где се хвале собом из прошлога доба.
Удови од жена ал’ не од сујете
Мало неки од њих“ смрти да се сете:
А ја себи викнух: смрт је близу сада,
Прошлост су ти греси а будућност нада,
С покајањем хитај док су живе кости,
С дисањем се моли: Господе, опрости!
На Врачару (Стеван Лазић)
Надвио се облак густи сву Србију да опусти,
и само се небо, љути а Србија – стрепи, ћути.
На Врачару ватра гори,
ватра гори, бес се ори,
а Србин се с душом бори.
Ко ће сили одолети?
Ко ће боле преболети?
Светиња се српска ништи,
у Србина срце пишти:
„Авај, срце Обилића!
авај, снаго Краљевића!
гдје си пуста да у маху
крај учиниш овом страху?
Вишња сило, твоја правда
Србима је крепка нада,
пусти грома ватренога,
смлави створа пакленога,
да пред лицем Створитеља
не сажиже Светитеља!
Тако Србин себи збори,
њега љута боља мори;
ватра гори – Синан виче:
„Гори, гори, свештениче!“
то си од нас заслужио
што си рају просветио,
па на свога господара
смело диже свог ханџара
и за веру вољно гине,
убојити каурине;
још се не да у синџире
брани своје манастире.
А сад српски свече Саво,
што си Србима школе даво,
нема теби више трага
пашће твога рода снага.
Ватра гори… Синан виче
„Гори, гори, свештениче!“
Сава згори… ал Синану
у памети с’ вако ствара:
стао Сава сред олтара,
па Србима проговара:
„Не бојте се, децо мила,
што вас кињи врашка сила:
мртвом телу ко се свети
том и празна сенка прети.
Ништаве су људске страсти
код Божије вечне власти.
Ја остајем у свом роду
док војује за слободу,
док му црква срце блажи
докле дух му школа снажи,
Продужите моја дела
ма каква вас беда срела:
то ће Српство просветити
па и мене осветити.
Српска Слава Свети Сава
Данас широм белог света,
свугде где се српски збори,
„Ускликнимо Светом Сави“
побожна се песма ори.
Данас свака српска кућа,
уз молитве Богу свете,
Светом Сави свећу пали
и зелене венце плете.
Данас Срби, сви и свуда,
славе једну исту славу:
прослављају светитеља
свога српског – Светог Саву.
На Светога Саву
Малено сам ђаче, малено ми знање:
тек сам упознала буквар и читање,
али већ знам и ја за Светога Саву
и разумем лепо данашњу прославу.
Свети Сава беше син краљевске крви;
велики учитељ, просветитељ први;
он је отварао прве цркве, школе
и учио Србе да се Богу моле.
Зато цело Српство данас славу слави
и с љубављу кличе Светитељу Сави,
па му и ја кличем, иако сам мала:
„Светитељу Саво, слава ти и хвала!“
Жеља Светог Саве
Двадесетог овог века
Свети Сава на нас чека.
Са висине он нас гледа,
Где брат брату мира не да,
Па се моли Вишњем Богу
Да нам даде љубав, слогу.
Он позива браћу милу
Да чувају српско славље
И да држе православље.
Да се српски језик шири,
Да се брат са братом мири,
Да се слави српска слава
То нам жели Свети Сава.
Сузе Светог Саве (Јован Јовановић Змај)
Пало иње, ал` не пало само,
С њим падоше сузе са небеса
Нико не зна сузе чије ли су,
Само знаде проигуман Павле:
То су сузе светитеља Саве.
А што плаче, за невољу му је:
Неће Боже да га пусти доле,
Да зачини попу поповање,
Да олакша школо школовање.
Још му вели Боже Саваоче:
„Саво, сине, не хај за Србине.
Њин си био, њих си просветио,
Ако су ти запамтили речи
Њина срећа, ничија несрећа.
Ако су се њима оглушили,
Јадни били, сваком робовали,
Међ собом се трли и поклали,
Сами себи гроба ископали!“
Пред иконом Светог Саве (Алекса Шантић)
На истоку зора плава
Првим зраком просијава,
Из ложнице ја устадох,
Пред икону дивну стадох
Светитеља Саве, наше српске славе.
Скрстих моје руке двије,
– Млађано ми срце бије,
Па из чистог осјећаја,
С душом мојом што се спаја,
Молитву сам дао, и њу отпјевао:
„Ој, ти српски светитељу!
Испуни ми младу жељу:
Подај Србу снаге, моћи,
Избави га црне ноћи,
Нек му сунце сја, молим ти се ја!
Ој, ти српски светитељу!
Испуни ми младу жељу:
Дај слободу Србу твоме,
Уклони му с главе громе,
Силом твојом дај робовању крај!…
Ој, ти српски светитељу!
Испуни ми младу жељу:
Братства мржњу, опачину,
Сори, створи у прашину,
Нек их љубав води, нек се слога роди.
Ој, ти српски светитељу!
Испуни ми младу жељу:
Нек се братске душе сплету
Па нек дижу школу свету
Рад порода свог, што им даде Бог.
Ој, ти српски светитељу!
Испуни ми младу жељу:
Убриши нам мајци сузе,
Дај јој спокој, што јој узе,
Онај тужни дан, тужни Видовдан!
Ој, ти српски светитељу!
Испуни ми младу жељу:
Укр’јепи ме силом млада,
Дај ми воље, дај ми нада,
Срцу свјежи жар, прегнуће и мар!“
Растко (Светолик Р. Милосављевић)
На сјајном двору Немање Стефана
напоредо расла три јуначка птића,
три премила сина Великог жупана,
три изданка моћне лозе Немањића.
Убојно оружје и хатови гојни
и безброј забава из витешких дана
беху пратиоци вазда нераздвојни
два старија сина Великог жупана.
А најмлађи Растко, божанствено дете,
младу душу своју нечим бољим снажи:
кљиге и молитве, богомоље свете
и друштво побожних калуђера тражи.
У његовом срцу пуномо светог жара,
једна сјајна мис`о родила се била:
да вером у Бога, који чуда ствара,
најпре се подиже отаџбина мила.
И та га је мис`о, ко звезда водиља,
одвела са двора где сан поста јава,
и једнога дана довела до циља:
да од Растка буде славни Свети Сава.
