Sv. vladika Nikolaj i rok grupa Partibrejkers, na prvi pogled nepovezivo ali…

0
565
Pregleda
vladika nikolaj velimirovic grupa partibrejkers

Tog 4. maja 2003. godine, bila je 12. godina od kada su mošti Nikolaja Velimirovića stigle iz Libertivila u manastir Lelić, koji je njegova zadužbina.
Na zasedanju Svetog arhijerejskog sabora SPC odlučeno je da se 24. maja 2003. godine Nikolaj kanonizuje za svetitelja u Hramu Svetog Save na Vračaru.

Druga Srbija je u to vreme doživljavala nervni slom, razni „intelektualci“ i eureka majstori su tog 4. maja morali da 23. godinu zaredom žale Tita i kroz suze pevaju „Drug je Ti­to po­slao nam pi­smo da ču­va­mo brat­stvo i je­din­stvo“, s druge strane morali su upozoriti javnost da je kanonizacija Nikolaja utira­nje pu­ta iz­me­đu mo­der­ni­za­ci­je i za­o­sta­ja­nja, iz­me­đu na­ci­zma i de­mo­kra­ti­je, pa­lan­ke i Evro­pe…
Mir­ko i Mi­lan Đor­đe­vić, Dra­gan Ve­li­kić, Pre­drag Ču­dić, Vla­di­mir Ar­se­ni­je­vić, Rad­mi­la Lazić, La­slo Ve­gel, Fi­lip Da­vid, danima su ispi­ra­li mo­zak sta­nov­ni­štvu Sr­bi­je svo­jim tekstovima, na­stu­pi­ma i pri­stu­pi­ma, naglasivši da najveća opasnost po Srbiju preti od tri­jum­fa fi­lo­zo­fi­je pa­lan­ke Ni­ko­la­ja Ve­li­mi­ro­vi­ća.
Ot­kri­li su da čak po­sto­ji i gru­pa „ni­ko­la­je­va­ca“ ko­ja ugro­ža­va najvred­ni­je te­ko­vi­ne srp­ske kul­tu­re.

Tu­ma­če­ći svoj stav, ko­ji ga je do­veo do pot­pi­si­va­nja ape­la, pi­sac Vla­di­mir Ar­se­ni­je­vić, autor ro­ma­na „U pot­pa­lu­blju“ i čo­vek ko­ji se od NA­TO bom­bar­do­va­nja Sr­bi­je, sklonio da živi u Meksiku, bio je za­pa­njen kad su po­zna­te be­o­grad­ske rok gru­pe stale na stranu Nikolaja Velimirovića.

Na­pa­di na­ših „in­te­lek­tu­a­la­ca“ na vla­di­ku Ni­ko­la­ja nisu jenjavali, govorili su kako je nacista koji se nije kupao, jer higijena na­vod­no do­la­zi samo iz Evro­pe.
Evro­plja­ni se samo ne­pre­sta­no pe­ru, ku­pa­ju i do­te­ru­ju, ne mi­sle­ći o či­šćenju du­še po­ka­ja­njem.

Istina je da se vladika Nikolaj nekad nije kupao i po mesec dana, ali to je bilo onda kada bi se danima molio na kolenima, bez hrane i vode.

„Post nema značaja bez molitve, može čoveku i da naškodi“, govorio je.
Nešto duže se nije kupao ni onih godina kada mu Nemci nisu oprostili ulogu u obaranju Trojnog pakta krajem marta ’41. godine pa su ga čim su okupirali Jugoslaviju, zatvorili u manastir Ljubostinja, potom u manastir Vojlovica, a s patrijarhom Gavrilom 1944. godine zatočen je u logor Dahau.
Vla­di­ku Ni­ko­la­ja na­pa­da­li su mno­gi, i za ži­vo­ta, i po­sle smrti.
Još dok je bio je­ro­mo­nah, Ni­ko­laj je sme­tao svi­ma oni­ma ko­ji su u nje­mu vi­de­li opa­snost po širenje pravoslavlja.

Ni­ško „Oslo­bo­đe­nje“ 1915. godine o njemu piše kao o jed­nim fr­ta­ljem slu­gom Hri­sto­vim, „Be­o­grad­ski dnev­nik“ ga naziva „sa­lon­skim ka­lu­đe­rom“ i po­re­di ni ma­nje ni vi­še, ne­go sa Ras­pu­ći­nom.

„No­va Evro­pa“ piše da je g. Ve­li­mi­ro­vić u su­šti­ni kon­tra­re­vo­lu­ci­o­nar ko­ji pro­iz­vo­di vr­to­gla­vi­cu kod sla­bih umo­va. Ko­mu­ni­sti su Vla­di­ku na­pa­da­li be­so­muč­no.

Mi­ša Bra­šić, agent Ko­min­ter­ne, ko­ji se pre Dru­gog svet­skog ra­ta uvu­kao kao no­vi­nar u krugo­ve SPC, tvr­dio je da je Ni­ko­laj, kao ne­mač­ki za­to­če­nik u Lju­bo­sti­nji bio glav­na Dra­ži­na ve­za sa Lon­do­nom i ne­pri­ja­telj­skom emi­grant­skom vla­dom.
Da­kle, Ni­ko­laj je bio i čet­nik, i en­gle­ski agent, i sarad­nik Ne­ma­ca, i cr­no­ru­kac, i kra­dlji­vac pa­ra srpskog Cr­ve­nog kr­sta, i Ras­pu­ćin, i kor­mi­lar Srpske Cr­kve ka opa­snim vo­da­ma, i na­rav­no, na­rod­ni ne­pri­ja­telj.

Ni­ko­la­jev od­nos pre­ma Bro­zu i nje­go­voj Ju­go­sla­vi­ji bio je ja­san, on se gnu­ša ovog bez­bo­žnič­kog ti­ra­ni­na, o ko­me mi­šlje­nje is­ka­zu­je u pi­smu nad­bi­sku­pu ken­ter­be­rij­skom, po­vo­dom Ti­to­ve po­se­te En­gle­skoj 1952. godine:
„Va­ša Mi­lo­sti, u ame­rič­koj štam­pi se ši­re ve­sti da sa­da­šnji, sa­mo­pro­gla­še­ni
vla­dar Ju­go­sla­vi­je, Ti­to, usko­ro sti­že u Lon­don. Va­ša Mi­lost si­gur­no zna ko je bio ovaj čo­vek, šta je uči­nio, i šta pred­sta­vlja, kakve je sve zlo­či­nač­ke me­to­de, ko­jih se ci­vi­li­zo­va­ni svet gnu­ša, koristio da dođe na vlast.“

Dok su drugosrbijanci bljuvali vatru na Nikolaja, i uspeli se probiti sve do RTS-a i „Politike“, na njegovu stranu je stao jedan od naj­o­zbilj­ni­jih do­ma­ćih ro­ke­ra i pe­va­č „Par­ti­brej­ker­sa“, Zo­ra­n Ko­sti­ć Ca­ne­, ko­ji u intervjuu „Novom videlu“ kaže:

„Mi smo deca od­ra­sla u be­ton­skom ate­i­zmu, ni­smo smeli da pričamo o Bo­gu, jer bi te svi gle­da­li kao da si ne­nor­ma­lan i bio bi kažnjen. Ali uvek je Bog bio pri­su­tan, pa ma­kar u fa­zo­nu „molim te Bože ne­moj da me pi­ta­ju da­nas u ško­li“, uvek u teškim trenucima oča­ja­nja čovek zove Boga. Unu­tra­šnjost čo­ve­ka je kao gu­mi­ca na če­smi, ona se vre­me­nom po­tro­ši i pro­ka­plje. Ve­ra u Bo­ga je ta ko­ja pod­ma­zu­je čo­ve­ka, ve­ra u Bo­ga je bor­ba pro­tiv auto­mat­skog ži­vo­ta.

Me­ni je dra­go kad vi­dim de­cu od 3-4 go­di­ne ka­ko se kr­ste i ljube iko­ne, na mla­đi­ma je bu­duć­nost, a na na­ma starijima je sa­mo da se do­sto­jan­stveno po­vu­če­mo, do­sto­jan­stve­no, čak i u ovoj u ze­mlji gde do­sto­jan­stva nema. De­ša­va se pa­ra­dok­sal­na stvar da o to­me da li će se uve­sti ve­ro­na­u­ka u ško­le ne od­lu­ču­ju de­ca ne­go ma­tor­ci, matorci ko­ji su toliko puta po­ka­za­li da je sve što od­lu­če bez ve­ze. Naravno da podržavam kanonizaciju Nikolaja Velimirovića.“

I ta­ko Ca­ne, ozbi­ljan ro­ker, ko­ji je pro­šao put od be­ton­skog ate­i­zma do Cr­kve Hri­sto­ve, to mo­že da razume, dok Vla­di­mir Ar­se­ni­je­vić iz Meksika neće moći nikad.
Nije čudan ovakav stav velikog Caneta, još dve godine ranije, na Vaskrs 2001. godine objavljen je CD „Pesme iznad istoka i zapada“ po tekstovima vladike Nikolaja Velimirovića u izvođenju naših velikih pop-rok autora.

Ceo projekat pokrenut je na ideju mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija, koju je osmislio i realizovao jeromonah cetinjskog manastira, a sadašnji vladika pakračko-slavonski Jovan Ćulibrk.

Projekat je predvodio Cane i Goran Marić frontmen grupe „Bjesovi.“
Pored Partibrejkersa i Bjesova, na albumu sa 13 pesama nalaze se i Galija, Darkwood dub, Plejboj, Goblini, 357, Električi orgazam, grupa Revolt iz Republike Srpske, dve grupe iz Crne Gore i Makedonije ali i muzičari poznati po etno zvuku, Goran Trajkoski i Svetlana Spajić.

Tekstovi svih pesama su uzeti iz „Ohridskog prologa“ i „Molitava na jezeru“ autora vladike Nikolaja Velimirovića, a muzika je originalna i karakteristična za izvođače.

CD na kojem se prožimaju pravoslavni tekstovi sa rok muzikom pojavio se u izdanju Radija Svetigora sa Cetinja, a članovi svih ovih grupa su otputovali u Vrnjačku Banju gde su na gradskom trgu svirali na dočeku Srpske nove godine.
Ovaj album je bio svojevrstan šok za drugu Srbiju i dočekan je na nož kao nacionalistički projekat.

To ne čudi jer je za ove grupe i ovakvu vrstu muzike potreban određen IQ.
U tom momentu potpuno anonimna u odnosu na ostale, banjalučka grupa Revolt uspela je da snimi jednu od boljih pesama na kompilaciji „Istok sa visine.“
Partibrejkersi su sa pesmom „Koga ću da hvalim“ pokazali da nisu samo „žurkolomci“ već dosta više od toga:

Koga ću da hvalim
Sem Živoga Boga?
Koga ću da slavim
Sem Gospoda moga?

U njega je svetost,
U njega je sladost,
U njega je krepost,
U njega je mladost,

U njega je java,
U njega je budnost,
U njega je slava –
Slatka milozvučnost!

Serafimi blizu
Oko Njega stoje,
Angeli u nizu
Oko Njega poje.

Zemlja pesmu čuje
I eho odaje,
No eho tuguje –
Pesmi zaostaje.

I sve novi pojci
Na nebesa stižu,
U svetloj povorci
Sa starim se nižu.

To su sveti ljudi
Što pomreše juče
I svih strasti ludi’
Slomiše obruče.

Cela vojska peva,
Peva: aliluja!
To što zemlja sneva
Od tog nebo buja.
Slava Ocu blagom,
Ocu premilome,
Slava Sinu dragom
I Duhu Svetome!

Autor teksta: Dean Rs

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here