Св. владика Николај и рок група Партибрејкерс, на први поглед неповезиво али…

Тог 4. маја 2003. године, била је 12. година од када су мошти Николаја Велимировића стигле из Либертивила у манастир Лелић, који је његова задужбина. На заседању Светог архијерејског сабора СПЦ одлучено је да се 24. маја 2003. године Николај канонизује за светитеља у Храму Светог Саве на Врачару.

Друга Србија је у то време доживљавала нервни слом, разни „интелектуалци“ и еурека мајстори су тог 4. маја морали да 23. годину заредом жале Тита и кроз сузе певају „Друг је Ти­то по­слао нам пи­смо да чу­ва­мо брат­ство и је­дин­ство“, с друге стране морали су упозорити јавност да је канонизација Николаја утира­ње пу­та из­ме­ђу мо­дер­ни­за­ци­је и за­о­ста­ја­ња, из­ме­ђу на­ци­зма и де­мо­кра­ти­је, па­лан­ке и Евро­пе…

Мир­ко и Ми­лан Ђор­ђе­вић, Дра­ган Ве­ли­кић, Пре­драг Чу­дић, Вла­ди­мир Ар­се­ни­је­вић, Рад­ми­ла Лазић, Ла­сло Ве­гел, Фи­лип Да­вид, данима су испи­ра­ли мо­зак ста­нов­ни­штву Ср­би­је сво­јим текстовима, на­сту­пи­ма и при­сту­пи­ма, нагласивши да највећа опасност по Србију прети од три­јум­фа фи­ло­зо­фи­је па­лан­ке Ни­ко­ла­ја Ве­ли­ми­ро­ви­ћа. От­кри­ли су да чак по­сто­ји и гру­па „ни­ко­ла­је­ва­ца“ ко­ја угро­жа­ва највред­ни­је те­ко­ви­не срп­ске кул­ту­ре.

Ту­ма­че­ћи свој став, ко­ји га је до­вео до пот­пи­си­ва­ња апе­ла, пи­сац Вла­ди­мир Ар­се­ни­је­вић, аутор ро­ма­на „У пот­па­лу­бљу“ и чо­век ко­ји се од НА­ТО бом­бар­до­ва­ња Ср­би­је, склонио да живи у Мексику, био је за­па­њен кад су по­зна­те бе­о­град­ске рок гру­пе стале на страну Николаја Велимировића.

На­па­ди на­ших „ин­те­лек­ту­а­ла­ца“ на вла­ди­ку Ни­ко­ла­ја нису јењавали, говорили су како је нациста који се није купао, јер хигијена на­вод­но до­ла­зи само из Евро­пе. Евро­пља­ни се само не­пре­ста­но пе­ру, ку­па­ју и до­те­ру­ју, не ми­сле­ћи о чи­шћењу ду­ше по­ка­ја­њем.

Истина је да се владика Николај некад није купао и по месец дана, али то је било онда када би се данима молио на коленима, без хране и воде.

„Пост нема значаја без молитве, може човеку и да нашкоди“, говорио је.
Нешто дуже се није купао ни оних година када му Немци нису опростили улогу у обарању Тројног пакта крајем марта ’41. године па су га чим су окупирали Југославију, затворили у манастир Љубостиња, потом у манастир Војловица, а с патријархом Гаврилом 1944. године заточен је у логор Дахау.

Вла­ди­ку Ни­ко­ла­ја на­па­да­ли су мно­ги, и за жи­во­та, и по­сле смрти. Још док је био је­ро­мо­нах, Ни­ко­лај је сме­тао сви­ма они­ма ко­ји су у ње­му ви­де­ли опа­сност по ширење православља.

Ни­шко „Осло­бо­ђе­ње“ 1915. године о њему пише као о јед­ним фр­та­љем слу­гом Хри­сто­вим, „Бе­о­град­ски днев­ник“ га назива „са­лон­ским ка­лу­ђе­ром“ и по­ре­ди ни ма­ње ни ви­ше, не­го са Рас­пу­ћи­ном.

„Но­ва Евро­па“ пише да је г. Ве­ли­ми­ро­вић у су­шти­ни кон­тра­ре­во­лу­ци­о­нар ко­ји про­из­во­ди вр­то­гла­ви­цу код сла­бих умо­ва. Ко­му­ни­сти су Вла­ди­ку на­па­да­ли бе­со­муч­но.

Ми­ша Бра­шић, агент Ко­мин­тер­не, ко­ји се пре Дру­гог свет­ског ра­та уву­као као но­ви­нар у круго­ве СПЦ, твр­дио је да је Ни­ко­лај, као не­мач­ки за­то­че­ник у Љу­бо­сти­њи био глав­на Дра­жи­на ве­за са Лон­до­ном и не­при­ја­тељ­ском еми­грант­ском вла­дом.

Николај је био четник

Да­кле, Ни­ко­лај је био и чет­ник, и ен­гле­ски агент, и сарад­ник Не­ма­ца, и цр­но­ру­кац, и кра­дљи­вац па­ра српског Цр­ве­ног кр­ста, и Рас­пу­ћин, и кор­ми­лар Српске Цр­кве ка опа­сним во­да­ма, и на­рав­но, на­род­ни не­при­ја­тељ.

Ни­ко­ла­јев од­нос пре­ма Бро­зу и ње­го­вој Ју­го­сла­ви­ји био је ја­сан, он се гну­ша овог без­бо­жнич­ког ти­ра­ни­на, о ко­ме ми­шље­ње ис­ка­зу­је у пи­сму над­би­ску­пу кен­тер­бе­риј­ском, по­во­дом Ти­то­ве по­се­те Ен­гле­ској 1952. године:
„Ва­ша Ми­ло­сти, у аме­рич­кој штам­пи се ши­ре ве­сти да са­да­шњи, са­мо­про­гла­ше­ни вла­дар Ју­го­сла­ви­је, Ти­то, уско­ро сти­же у Лон­дон. Ва­ша Ми­лост си­гур­но зна ко је био овај чо­век, шта је учи­нио, и шта пред­ста­вља, какве је све зло­чи­нач­ке ме­то­де, ко­јих се ци­ви­ли­зо­ва­ни свет гну­ша, користио да дође на власт.“

Зоран Костић Цане о Богу

Док су другосрбијанци бљували ватру на Николаја, и успели се пробити све до РТС-а и „Политике“, на његову страну је стао један од нај­о­збиљ­ни­јих до­ма­ћих ро­ке­ра и пе­ва­ч „Пар­ти­бреј­кер­са“, Зо­ра­н Ко­сти­ћ Ца­не­, ко­ји у интервјуу „Новом виделу“ каже:

„Ми смо деца од­ра­сла у бе­тон­ском ате­и­зму, ни­смо смели да причамо о Бо­гу, јер би те сви гле­да­ли као да си не­нор­ма­лан и био би кажњен. Али увек је Бог био при­су­тан, па ма­кар у фа­зо­ну „молим те Боже не­мој да ме пи­та­ју да­нас у шко­ли“, увек у тешким тренуцима оча­ја­ња човек зове Бога. Уну­тра­шњост чо­ве­ка је као гу­ми­ца на че­сми, она се вре­ме­ном по­тро­ши и про­ка­пље. Ве­ра у Бо­га је та ко­ја под­ма­зу­је чо­ве­ка, ве­ра у Бо­га је бор­ба про­тив ауто­мат­ског жи­во­та.

Подршка канонизацији владике Велимировића

Ме­ни је дра­го кад ви­дим де­цу од 3-4 го­ди­не ка­ко се кр­сте и љубе ико­не, на мла­ђи­ма је бу­дућ­ност, а на на­ма старијима је са­мо да се до­сто­јан­ствено по­ву­че­мо, до­сто­јан­стве­но, чак и у овој у зе­мљи где до­сто­јан­ства нема. Де­ша­ва се па­ра­док­сал­на ствар да о то­ме да ли ће се уве­сти ве­ро­на­у­ка у шко­ле не од­лу­чу­ју де­ца не­го ма­тор­ци, маторци ко­ји су толико пута по­ка­за­ли да је све што од­лу­че без ве­зе. Наравно да подржавам канонизацију Николаја Велимировића.“

И та­ко Ца­не, озби­љан ро­кер, ко­ји је про­шао пут од бе­тон­ског ате­и­зма до Цр­кве Хри­сто­ве, то мо­же да разуме, док Вла­ди­мир Ар­се­ни­је­вић из Мексика неће моћи никад. Није чудан овакав став великог Цанета, још две године раније, на Васкрс 2001. године објављен је CD „Песме изнад истока и запада“ по текстовима владике Николаја Велимировића у извођењу наших великих поп-рок аутора.

Цео пројекат покренут је на идеју митрополита црногорско-приморског Амфилохија, коју је осмислио и реализовао јеромонах цетињског манастира, а садашњи владика пакрачко-славонски Јован Ћулибрк.

Пројекат је предводио Цане и Горан Марић фронтмен групе „Бјесови.“
Поред Партибрејкерса и Бјесова, на албуму са 13 песама налазе се и Галија, Darkwood dub, Плејбој, Гоблини, 357, Електричи оргазам, група Револт из Републике Српске, две групе из Црне Горе и Македоније али и музичари познати по етно звуку, Горан Трајкоски и Светлана Спајић.

Текстови свих песама су узети из „Охридског пролога“ и „Молитава на језеру“ аутора владике Николаја Велимировића, а музика је оригинална и карактеристична за извођаче.

CD на којем се прожимају православни текстови са рок музиком појавио се у издању Радија Светигора са Цетиња, а чланови свих ових група су отпутовали у Врњачку Бању где су на градском тргу свирали на дочеку Српске нове године.
Овај албум је био својеврстан шок за другу Србију и дочекан је на нож као националистички пројекат.

То не чуди јер је за ове групе и овакву врсту музике потребан одређен IQ.
У том моменту потпуно анонимна у односу на остале, бањалучка група Револт успела је да сними једну од бољих песама на компилацији „Исток са висине.“
Партибрејкерси су са песмом „Кога ћу да хвалим“ показали да нису само „журколомци“ већ доста више од тога:

Партибрејкерси – Кога ћу да хвалим

Кога ћу да хвалим
Сем Живога Бога?
Кога ћу да славим
Сем Господа мога?

У њега је светост,
У њега је сладост,
У њега је крепост,
У њега је младост,

У њега је јава,
У њега је будност,
У њега је слава –
Слатка милозвучност!

Серафими близу
Око Њега стоје,
Ангели у низу
Око Њега поје.

Земља песму чује
И ехо одаје,
Но ехо тугује –
Песми заостаје.

И све нови појци
На небеса стижу,
У светлој поворци
Са старим се нижу.

То су свети људи
Што помреше јуче
И свих страсти луди’
Сломише обруче.

Цела војска пева,
Пева: алилуја!
То што земља снева
Од тог небо буја.
Слава Оцу благом,
Оцу премиломе,
Слава Сину драгом
И Духу Светоме!

Аутор текста: Деан Рс