Дирљив текст о Метохији писан у Политици преносимо у целости:
Из земље вире зидови, читав лавиринт некадашњег богатог властелинства које се вековима градило и одржало, све до Велике сеобе Срба 1690. Тада се растура уметничко и духовно благо сабирано вековима: књиге, звона, иконе, фреске… Куле и утврђење, цркве и гробнице су се сурвале, уграђиване су у зидове локалних џамија, одношене у свет и закопаване по околини.
Раздвојени у две групе, наизглед незаинтересовани, тихо и без гласа пењемо са ка узвишењу на ком се налази Студеница Хвостанска у Метохији. Очима се договарамо да обиђемо стадо оваца и два дечака што их чувају. Мушки део групе стиже на плато са остацима једног од средишта српске духовности и културе.
Овај изузетни видиковац, светилиште још из шестог века, одредио је Свети Сава за центар Хвостанске епископије, после успостављања независности српске цркве. Међу дванаест епископа он поставља „шестога у Хвосну, у Малој Студеници, у храму Пресвете Богородице”.
Метохија опасно место за Србе
Данас је то опасно место. Овде Срби не долазе. Соња Вуковић, педагог школе из Осојана, оближњег повратничког села, одлучила је на путу овамо да се представља као скандинавска новинарка.
Фотографише поред аутомобила окренутог и спремљеног за брзи одлазак, па се лежерно – као и сваки туриста – пење према пустом и забрањеном комплексу. Из земље вире зидови, читав лавиринт некадашњег богатог властелинства које се вековима градило и одржало, све до Велике сеобе Срба 1690.
Тада се, растура уметничко и духовно благо сабирано вековима. Књиге, звона, иконе, фреске, куле и утврђење, цркве и гробнице, записи и натписи сурвале су се са овог места ванредне лепоте у прашину, уграђене су у зидове локалних џамија, одношене у свет и закопаване по околини.
Остатак групе посетилаца, историчар уметности и књижевник, већ се склонио од погледа из села Студенице, од девојке која води пса, човека који нешто поправља у дворишту. „Скандинавска” новинарка стиже до зидова и из торбе вади пет свећа. У рукама се не носе јер су знак препознавања.
Студеница Хвостанска
То су прве свеће протеклих двадесет година у Студеници Хвостанској. Историчар уметности Небојша Јевтић броји цркве и, у пола гласа, прича нешто о Византији, рашкој школи, романици и утицајима Боке Которске, одакле су могли бити неки од градитеља. У основи тражи заветрину да се у неком од олтара запале свеће.
У једном је црвена празна гајба пећког пива, чаше, четкица за зубе и поређано камење, поред западног дела голови за мали фудбал. Стока која се овде напаса спречава да растиње покрије локалитет па се јасно виде места на којима копају трагачи за благом. Археолошка ископавања вршена у неколико наврата само су потврђивала значај овог места: из земље су израњали натписи са именом цара Стефана (Душана), касноантичка керамика, лепи бокали из доба Турака…
Један од мештана наишао је на звоно, а у њему су сакривене, вероватно од неке ондашње невоље, плаштаница из 1300. године, па „Оплакивање Христово”, рад познатог сликара Зографа Лонгина.
Уочи овог Васкрса над свим тим догоревају, у малом углу, свеће. Све је обично и свакодневно, једноставни покрети испод којих куљају страх и брзина. Страх да вас не открију и брзина која вам говори да, у ово мало времена, морате снимити, упоредити и сравнати – оно што сте прочитали – са стањем на терену. Метална конструкција, укопана на местима подзида и бедема, служи за неке антене, овце са источне стране излазе међу остатке храма.
Време је за одлазак – прво плавокоса „Нордијка” и њен пратилац, а потом и остали „туристи”. Сад је прошло, отац Петар из Дечана, који је знао за овај пут, поручио је: „Не идите без пратње и заштите!” Прошле године, њему пратња службеника ОЕБС-а није могла помоћи, момци и два аутомобила спречили су га да види манастир. Исто је и са Србима из овог краја, ту се не долази.
У селу Љубожда сада живе Срби најближи Студеници Хвостанској. Вратили су се, пре петнаест дана, у свој уништени завичај. У атмосфери катакомбе, у ниском подруму једне полусрушене куће, сада је њихов колективни смештај. Весели су, храбри у одлуци и пуни снаге. Тако је код већине повратника првих месеци по доласку у завичај, а онда почиње да их нагриза нова реалност, администрација и живот. Од чаше за воду направљено кандило гори за Васкрс, и то први пут после 1999. године.
„Прво је ишла икона кад смо бежали, а онда шта стане у трактор”, каже Жарко Зарић. Повратак је без ичега, фале кревети и јастуци.
Студеница Хвостанска је дубоко у њима, а расељеништво по Краљеву, Книћу, Новом Саду, Црној Гори, Зрењанину није ове људе удаљило од завичајне легенде. Њом се објашњава пропаст Студенице, издаја суседа, моћ и божја казна, настанак имена места.
„Причала ми је мама: садила калуђерица црни лук у пољу, па јој је дотрчао неки мештанин из Студенице и повикао: ’Црн ти дан! Дошао је Крма Татарин с војском и срушио нам цркву.’ Тако се место назвало Црни Луг”, прича Зарић, а остали додају детаље, свако према својој причи и памћењу. Игром судбине, то давно затирање из дечачких прича постало је њихова стварност 1999. године. На данашње питање где су им домови, кратко одговара: „Ено кућа тамо – равне!”
Пре десет дана, око тих остатака скупили су се Албанци, протестовали и својим комшијама Србима поручили: „Идите кући!” Знају они да је ово њихова истинска кућа, а повратници ћуте о суседима и радије причају како су калуђери, кад више нису могли да трпе турско ропство, одлучили да беже према оној другој Студеници.
Договорили су се да их одавде одведе једна албанска породица. Издали су их и побили у планини, на месту које се, од тада, зове Калуђерски поток.
Божја казна је стигла неверне комшије, тада их је било две куће и данас их, кажу, има толико. „Звук звона са студеничке куле чуо се по целој Метохији, до Призрена”, тврди, као да га је јуче слушао, Милија Благојевић, а „млеко у цевима силазило је с планине до манастира”, додаје Миодраг Тијанић.
Ако је некада према овом храму текло млеко, сада се излива мржња. Историја, прича и садашњост живе помешане са страхом и сеобама. „Шта да кажем о мом данашњем страху, он није страх од других. Они су своје већ урадили. Ово је суочавање с местом, с црквом, са стидом што смо је, увелико, заборавили”, каже књижевник Жарко Миленковић.
Аутор тескта: Живојин Ракочевић
Фото: Живојин Ракочевић
Извор: politika.co.rs
