Четири разлога зашто цар Душан није проглашен за свеца

0
8423
Прегледа
car dusan silni

Православна црква канонизује свеце из српског рода још од 10. века и првог српског светитеља, зетског владара Светог Јована Владимира. Тако су од најранијих дана у свеце убројани и преподобни Прохор Пчињски, Гаврило Лесновски и Јоаким Осоговски.

Међу светима почињу да се појављују и други владари попут Светог Симеона (Стефана Немање), оснивача најславније српске династије од 1205. године, затим и његове супруге Ане (Анастасија), као и њихових синова Светог монаха Симеона (Стефан Првовенчани) и Светог Саве (Растко Немањић).

И тако смо дошли до данашњих дана у којима од укупно осамдесетак личности, који су по имену унети у Именик светих Срба, трећину чине владари (цареви, краљеви, деспоти и кнежеви), трећину архијереји (патријарси, архиепископи, митрополити и епископи), док преосталу трећину чине мученици, подвижници, испосници и исповедници. Међу њима је и шест жена.

Што се владара у Именику светих Срба тиче, нарочито се издвајају они из династије Немањића који су скоро сви проглашени за свеце, осим краља Радослава (1228–1234), краља Стефана Уроша I (1243–1276) и цара Стефана Душана (1331–1355).

Многи се питају зашто најмоћнији Србин свих времена и велики задужбинар и ктитор цар Душан није убројан у свеце. Решили смо да вам изложимо неке разлоге за то:

Царица Јелена на Светој Гори

Као што знате, у бежању пред страшном епидемијом куге, српски цар се склонио на Свету Гору, на грчком полуострву Халкидики, које је тада било у саставу Србије. “Црна смрт”, како су је звали, појавила се негде у азијским степама одакле је кренула да се шири у свим правцима, па и на европски југоисток. Пандемија је беснела у периоду од 1347. до 1353. године и покосила је трећину ондашњег европског становништва. Према новијим проценама демографа, ова пошаст однела је око 75 милиона људи.

Због свега тога, цар Душан спас од куге налази у изолованости светогорских манастира и у зиму 1347/1348. године, доводи у Хиландар свога сина Уроша и супругу Јелену, кршећи завет аватона по коме једина жена којој је дозвољен боравак у Светој Гори је Пресвета Богородица. Данас чујемо и тумачења да царица Јелена никад заправо физички није стала на тло Свете Горе јер је била ношена, међутим, иако о томе можемо само да нагађамо, чињеница остаје да је она била једна од ретких жена која је прешла границу Свете Горе од 9. века до данас. Због тога данас многи сматрају да је то био неопростив преступ због којег Душан није канонизован, иако у пракси такав преступ не може имати ту тежину.

car dusan krunisanje
Крунисање Цара Душана

Убиство краља Стефана Дечанског

Спекулације о учешћу у убиству краља Стефана Дечанског почињу да се јављају након догађаја из лета 1331. године када је Душан збацио оца.  Већ у новембру исте године, Дечански је под замагљеним околностима изгубио живот. Сумње у учешћу Душана у таквом развоју догађаја подгревају ромејски извори у којима видимо, на пр. код Нићифора Григоре, да је српска властела одиграла кључну улогу у свргавању, а за виновника сукоба сматра се Душан који се плашио да ће га отац заобићи код именовања наследника престола и исти уступити својој деци из другог брака са ромејском принцезом Маријом Палеологином.

Подсетимо се да је Душан рођен у првом браку Стефана Дечанског и Теодоре, кћи бугарског цара Смилца. Краљица Теодора је умрла непосредно по ступању Стефана Дечанског на власт 1322. године.

Нићифор Григора бележи: “Сина (Душана) то је нагонило на страх и подозрење које су вероватно његови вршњаци посејали у његову узбуркану душу, тако да се на крају одлучио да се одметне и устане на оца… Затим су га (Стефана Дечанског) ставили у тамницу против воље и уз негодовање сина, који је ипак ћутао не могући се супротставити сили мноштва јер се бојао да и њега самог не задеси неко зло. Није прошло много дана, а старога краља удавили су у тамници и тако су његовом животу дали горак крај уместо оних слатких тренутака среће”.

Прихватање католичке вере

Иако је у личној пракси Душан био велики православац и заштитник православља, постоје извори који говоре о томе да је Душан био спреман да свој народ преведе у римокатоличанство, што би био потез који је неопростив и супротан апсолутно свим вредностима којима је држава Србија до тада стремила, заједно са својим народом.

Припрема царства за долазак Османлија

Као што знате, Душан се спремао да све своје капацитете усмери према уништењу опасности која је долазила од Турака Османлија. Тако је српски цар повео преговоре са папом Иноћентијем VI (1352–1362) који су имали за циљ обезбеђивање подршке. Уз све то, Србија је била у сталној опасности од напада угарске војске краља Лајоша I Великог (1342–1382) и рат на два фронта са Турцима и Угарима би био катастрофа за Душанову државу.

У циљу отклањања турске опасности, Душан се надао да ће римски папа бити у стању да умири угарског краља гладног освајања. Постоје извори који говоре о томе да је преговорима с Ватиканом Стефан Душан био спреман чак и да прихвати папски примат и римокатоличку веру, у замену за подршку папе за борбу против Турака и именовање за капетана хришћанске војске. У питању су заиста можда и најконтроверзније странице српске историје и заиста озбиљне и неопростиве оптужбе против Душана.

Међутим, када је папска делегација Иноћентија VI стигла у Србију наишла је на тако хладан пријем, да је то чак прелазило и границе непримерености. У међувремену Душан је успео и да отклони за неко време угарску опасност.

Ипак остаје забележено да је пустио у Србију папске мисионаре, супротно одредбама свог законика, који су покушали да раде на превођењу Срба у римокатоличанство. Душан се због свега и посвађао са Светим патријархом Јоаникијем (1338-1354) у Жичи, који је убрзо за тим преминуо у селу Полумир на путу за Пећ.

Да ли се цар Душан икада покајао за ове грехе нећемо никад знати, зато што је и он сам убрзо под неразјашњеним околностима преминуо.

Прочитајте и ово: Где леже мошти задужбинара Немањића

car-dusan-srbija
Границе српског царства

Уздизање српске архиепископије у ранг патријаршије и крунисање за цара

Читава проблематика у вези са овим разлогом заснива се на чињеници да је Душан то извео без благослова и учешћа Цариграда, чиме је погазио редован црквени поредак. Иако јеу свему имао подршку Свете Горе и других помесних цркава, попут бугарске, Душану је у овоме ипак била неопходна подршка Цариграда.

Поврх свега, Душан је учествовао и у незаконитом припајању појединих цариградских епархија Српској цркви. Све то је имало за последицу да из Ромејског царства уследи одговор у виду одлучења (афоризмос) из 1350. године (иако се тврди да је у питању била анатема, из најновијих истраживања видимо да је ипак у питању било одлучење).

Био је то догађај којим су за 25 година биле прекинуте везе двеју сестринских помесних јерархија. И у српским изворима видимо да је због свега било незадовољства па може да се прочита да је Душан “гледао лакомим очима туђе градове”, да је ”неканонски створио саморукоположеног патријарха” и да му је потчинио не мали број митрополија из састава цариградске патријаршије. Душан се “узвиси срцем, и оставивши прародитељску власт краљевства …”, “венча се на царство и избра себи патријарха српскога не по закону ни са благословом цариградског патријарха, као што приличи …”, “одагна цариградске митрополите који су по градовима његове области …”

Признавање српске патријаршије од стране Цариграда

Цео овај неспоразум је решен 1375. године, на двадесетогодишњицу цареве смрти, свечаном церемонијом на гробу цара Душана у манастиру Светих Арханђела код Призрена. Изасланици цариградског патријарха су ушли у цркву и причестили се са српским епископима и свештеницима на царевом гробу, чиме су коначно уклоњене последице сукоба.

Неколико деценија након тога, Константин Филозоф у уводу “Житија деспота Стефана Лазаревића” пише: “Тај Душан преступи заповести отаца својих и самовласно се прогласи за цара”. Овај цитат довољно говори о томе како се на потезе које је Душан вукао гледало у деценијама након његове смрти, иако морамо признати, да се касније појавио култ и поштовање према највећем српском цару које и данас траје.

Извор: Фејсбук страница Историја Срба

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here