Kako je princ Rastko Nemanjić postao Sveti Sava

0
1212
Pregleda
sveti sava srpski

Veoma davno živeo je jedan mladi princ Rastko, iz čuvene loze Nemanjića. Bio je neobično mudar, bogat i lep. Sva vrata svetske slave i uživanja bila su mu otvorena, Ali, nešto u njemu odvraćalo ga je od čari i privlačnosti sveta za kojima su milioni ostalih ljudskih bića žudeli.

I jednoga dana, tajno od svojih roditelja, on zavara trag dvorskoj pratnji i pobeže u jedno pusto mesto gde se nastani kao siromašni stranac. Jedina želja mu je bila da dušu osveši Božjom istinom i voljom i da samo Njemu služi.

Mnogo godina kasnije, taj kraljević, vođen Božjom rukom, vrati se iz pustinje u svoju zemlju kao princ crkve i duhovni vođa svoje nacije za sva vremena. Iako je bio bez dece, on je kroz vekove postao otac miliona i miliona duhovnih sinova i kćeri.
Spisi stari kažu da je bio prijatan, ali neustrašiv; neobično lep, a vrlo skroman; veoma aktivan, ali staložen; društven, a ipak usamljen. Umeo je da živi otmeno u oba sveta, te su se mnogi na njega ugedali.

RASTKO NEMANJIĆ

Rastko Nemanjić (Sveti Sava) rođen oko 1175. u prestonom gradu Rasu kao treći i najmlađi sin gospođe Ane i velikog župana svih srpskih i pomorskih zemalja Stefana Nemanje, dočekan je kao dar od Boga, roditeljima koji su već bili na pragu starosti.

Ime Rastko, koje je dobio na krštenju, određuje, prema njegovom biografu Domentijanu, budući podvig duhovnog uzrastanja, ali mnogo konkretnije ukazuje na poštovanje srpske sredine Nemanjinog vremena prema opšteslovenskoj hrišćanskoj kulturi, začetoj u doba velikomoravskog kneza Rastislav u 4. veku.

Ime Rastislav ili Rastko potiče od reči rast koja je pored svog značenja (trajanje glagola rasti) označavala i drvo hrast ili dub.

Hrast je sveto drvo u staroslovenskoj religiji i predstavlja biljno oličenje sunčanog boga Vida na zemlji.

Pod naročito odabranim stablima hrasta, stari Srbi su prinosili žrtve bogu Vidu a plamenom hrastovog badnjaka (budnjaka) premošćivali su tamu najduže zimske noći u očekivanju rađanja novog mladog sunca i početka nove godine.

Pretpostavlja se da su četiri slova „S“ u grbu Srbije stilizovane kapice hrastovog žira i da ta stilizacija vuče koren iz najdublje srpske i indoevropske istorije.
Onaj ko nosi ime hrasta (Rastislav ili Rastko), dobiće naklonost vrhovnog srpskog božanstva, moć Sunca, lepotu, zdravlje i dugovečnost.

NEMANJINA MOLBA VOJVODI DA MU VRATI ODBEGLOG SINA

„Znaš koliki je bol od ljubavi prema deci i oganj što vazda gori i nikad se ne može ugasiti. Zato, ljubazni, ako si ikad primio kakvo dobro od nas — sada je vreme da ljubav pokažeš. Ako se požuriš da stigneš i vratiš sina mojega, i time utešiš srce moje i materi dušu od smrti oslobodiš, zaslužićeš mnoga dobra, više od prvih, i ja ću ti ih dati druže“.
Letopisac Teodosije

SAVA SE ZAMONAŠUJE

„Tada u noći, uplašen da ga silom ne vrate, Rastko Nemanjić zažele da smesta primi monašku rizu. U tvrdoj kuli manastirskog utvrđenja Pantelejmona, najstariji monah te bratije, postriže mu zlatnu i dugu mladalačku kosu i odenu ga u monaško odelo …“
Miloš Crnjanski: „Sveti Sava“

REČI KOJIMA JE STEFAN DOČEKAO SAVU

„Dobro došao od boga poslani, da naučiš i nas i ceo narod svoga otačestva, da uzakoniš zakonom i običajem hrišćanskih naroda i da ukrasiš u svemu kako treba. Ja ću u svemu biti sluga poslušan tvojoj zapovedi kao svom gospodaru.“
Letopisac Teodosije

STEFAN NEMANJA KAO MONAH SIMEON DOLAZI U SVETU GORU

„… uzev mnoga teška zlata i sasude zlatne i srebrne, radi razdavanja manastirima i pustinjacima …“ Stefan Nemanja — monah Simeon stiže iz Studenice u Vatoped…. „A kad je sin prišao ocu da ga celuje, i kada se udostojiše davnašnje želje da jedan drugoga vide — o, neiskazane njihove radosti, što ja ne umem opisati. — Ni jedan od njih nije mogao pustiti ni glasa ni reči; i da otac nije bio prihvaćen, najednom htede pasti. A kada je došao starac k sebi, mnogim suzama oblivaše željenu svetu glavu ljubljenoga sina grleći je, ljubeći i na srce pritiskajući …“
Letopisac Teodosije

SAN SVETOG SAVE

Legenda kaže da je Sveti Sava u Vatopedu usnio čoveka koji mu je zamerio što ne zida srpski manastir na Svetoj Gori:
„Ljubiš s ocem tuđince i uboge i imate ljubavi u Gospodu prema svetim manastirima, ali isprosite nešto, ili zapusteli manastir, obnoviv ga utvrdite ga za otečestvo svoje, da se srpski manastir zove.“ Posle ovog sna, Sava i Simeon reše da zidaju Hilandar.

POTVRDA CARA ALEKSIJA O NEZAVISNOSTI HILANDARA

„… ni svetogorskom protu, ni igumanu manastira Vatopeda, nego će biti samostalan, svojevlasan i samoupravan…“
Iz ktitorske hrisovulje manastiru Hilandar, cara Aleksija III Anđela

POSLE SUKOBA VUKANA I STEFANA

„Dođe drugi neprijatelj, glad, gori od ovih koji su prošli, i učini drugi svoj plen, veći od prvoga koji nikako nije voleo naš rod … Ona je bez strela streljala i bez koplja bola i bez mača sekla i bez paloša ubijala, jednom rečju, bez nogu je gonila i bez ruku hvatala i bez noža klala i bez svakog oružja je išla i samo mrtve trupove polagala …“
Letopisac Domentijan

ZAŠTO JE SIMEON NEMANJA MIROTOČIVI

Donevši mošti svoga oca Nemanje iz Svete Gore, Sava nad njim izmiri zavađenu braću, i ocu u manastiru Studenici odredi grob. „I potekoše izvori ne iz vlage, no iz suhih kostiju i iz tvrdoga mramornog kamena, potekoše blagodatne vode koje napajaju srca vernih velikim blagoverjem i daju bolnim zdravlja, miro dobromirisno dobro mirišući prevelikim mirisima ispuni grob, i obavi svu crkvu Bogom darovanu mu blagodaću…“
Letopisac Domentijan

Pročitajte i ovo: Predloženo da Sveti Sava dobije spomen ploču u Jerusalimu

SAVA POSTAJE ARHIMANDRIT

„I kada je proveo mnogo leta u Svetoj Gori, i posle nekog vremena opet se sabraše tri episkopa: Nikola jeriški, Mihail kasandrijski i Dimitrije adramejski, služivši svetu liturgiju u solunskoj mitropoliji u svetoj Sofiji sa svojim mitropolitom Kostadijem … i satvoriše ga (Savu) arhimandcitom …
Letopisac Domentijan

ZAŠTO JE SRBIJI BILA POTREBNA SAMOSTALNA CRKVA?

„Pokršten u IX veku za vreme cara Vasilija I Makedonca, između 867. i 874. godine, srpski narod nije obuhvaćen jedinstvenom crkvenom organizacijom. Jednim delom u latinskoj nadležnosti splitske i barske a povremeno i dubrovačke arhiepiskopije, drugim delom bio je podvrgnut episkopijama ohridske crkve — najpre slovenske a potom grčke — u Nišu, Rasu, Prizrenu i Lipljanu, a neko vreme i grčkoj mitropoliji u Draču. Granica između istočne i zapadne crkve, između istočke i zapadne civilizacije, prolazila je sve do XII veka preko srpskih zemalja.

U takvim uslovima nije moglo biti govora o potpunoj hristijanizaciji naroda, a pogotovu o njegovoj političkoj samostalnosti. Stara, paganska verovanja i kultovi održavali su se i dalje, njihova zamena hrišćanskim kultom tekla je suviše sporo.
Crkva se, i zapadna i istočna, zadovoljavala površnim prodorom u život naroda, koegzistencijom sa ostacima staroga, predhrišćanskog“.
Dimitrije Bogdanović

Pročitajte i ovo: Mesto rođenja Svetog Save, zaboravljena dolina srpskih kraljeva

SAVINA MOLBA CARU ZA SAMOSTALNOST CRKVE

U četvrtom krstaškom ratu, 1204. pala je vizantijska prestonica i dobar deo vizantijske državne teritorije u ruke Latina (krstaša). Na tlu Vizantije je formirano latinsko carstvo sastavljeno od nekoliko latinskih kraljevina.

Na neosvojenim delovima Vizantije, formiraju se tri pravoslavna carstva: Nikejsko, Epirsko i Trapezuntsko. Srbiji je najbliže bilo Epirsko u čijem je sastavu bila ohridska arhiepiskopija kojoj je pripadala crkvena organizacija u Srbiji. Nikejsko carstvo je međutim bilo značanije i smatrano je naslednikom starog carstva.
U očekivanju da će slomiti latinsku nadmoć, Nikejsko i Epirsko carstvo su se ponašali suparnički u pretenzijama na carigradski presto.

Ne očekujući razumevanje od ohridskog arhiepiskopa, Sava se u cilju osamostaljivanja srpske crkve obratio caru i patrijarhu u Nikeji: „Kao svima, i nama Bog želi spanjenje: otac moj i ja iz zemlje naroda našeg jeres zloverja (Bogomile) odagnasmo, i pravoslavna vera raste i množi se. Jedino nam nedostaje što nemamo svog arhiepiskopa, da u našoj zemlji osvećuje i uči u Gospodu. Zbog toga još molim milosrđe vaše krotosti, da nam u ovome ispuniš molbu, da svetome ocu, vaseljenskom patrijarhu Carstvo ti naredi da jednog od moje bratije osveti za arhiepiskopa zemlji našoj, radi osvećenja našeg i pohvale vašeg blagočašća“.
„… učini da po zapovesti tvojega Carstva primim od blaženoga i svetoga oca vaseljenskog patrijarha blagoslov i zapovest ustima i rukom pismeno, da posle ovoga naš arhiepiskop ne dolazi ovamo u Konstantinov grad na posvećenje, nego da se tamo od svojih episkopa posvećuje…“
Letopisac Teodosije

SVETI SAVA ZAČETNIK SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

„… Imenom (Save Nemanjića) počinje i istorija srpske kiževnosti. Do Save kod Srba su, sudeći bar po onome što se sačuvalo, samo prepisivani drugde prevedeni crkvenoslovenski tekstovi. Tek su Sava i krug oko njega stvorili prve među Srbima ponikle literarne sastave, originalne i prevedene. Od njega, dakle, počinje istorija književnog jezika kao izražajnog oruđa književnog stvaranja …
Sveti Sava je rodonačelnik pisanja na srpskoslovenskom, ali istovremeno i pisanja na narodnom jeziku i kombinovanja tih dvaju izražajnih sistema u istom tekstu…“
Pavle Ivić

SAVA ZAČETNIK NAUČNE MEDICINE

„Sveti Sava je udario temelje naše naučne medicine. Sa svojim mnogobrojnim učenicima u Hilandaru i Studenici, preveo je mnoga klasična medicinska dela.. .
Naši ljudi na taj način već u XII veku upoznaju dela besmrtnog Hipokrata i Dioskorida, a zatim Galena, Avicena i drugih medikofarmaceutskih pisaca. To je ujedno i početak naše naučne medicine.
Osnivač prvih srpskih bolnica (u Hilandaru 1191. i u Studenici 1208.) bio je Sveti Sava. Za obe ove medicinske ustanove napisao je i tipike (propise o uređenju i radu bolnica).
Sa svojih putovanja po Aziji i Africi Sveti Sava je doneo i razne egzotične lekove iz dalekih zemalja, medikamente dotle nepoznate u našim krajevima …“
Jovan Tucakov

NEMANJINA I SAVINA DELATNOST

„Nemanjina i Savina delatnost ne označava početak, već samo preokret u srpskoj istoriji, ali preokret od tako dalekosežne važnosti tako da sve ono što je prethodilo doista izgleda samo kao predistorija. Nemanja je udario temelje jedinstvenoj srpskoj feudalnoj državi, u koju su ušle ranije samostalne i polusamostalne oblasti Raška, Zeta, Travunija, Zahumlje. Ta državna tvorevina, koju će njegov sin Stefan Prvovenčani podići na rang kraljevstva, održala se gotovo dva stoleća …
Kao što je Nemanja tvorac jedinstvene srpske države, tako je njegov najmlađi sin Sava utemeljivač srpske crkve …
Preokret je nastao i u književnosti. Sačuvani spomenici prednemanjićkog doba nemaju nikakvog specifičnog srpskog obeležja, izuzev jezika. Književnost srpske redakcije staroslovenskog jezika postala je srpska u pravom smislu tek u osvit nemanjićke epohe. Njen nastanak najtešnje je povezan sa stvaranjem države i crkve, čak i više od toga: utemeljivači države i crkve i tvorci prvih književnih spisa bili su iste ličnsoti …“
Jovan Deretić

PROČITAJTE: Pesme o Svetom Savi za Savindan

SVETI SAVA U SVESTI NARODA

„Sava je rano ušao u svest širokih narodnih masa, postao je njihov tumač i zastupnik i jedan od najpopularnijih junaka predanja. U kritičnnm situacijama petvekovnog ropstva našeg naroda, Sveti Sava se poistovetio sa njim, postao otelotvorenje njihovog jedinstva u borbi za slobodu. Nije slučajno spaljivanje Savinih moštiju kao represalija protiv ustanika Srba u Banatu u XVI veku. Savin lik je prešao granicu zemlje i naroda u kome je ponikao i ostavio traga u kulturi i predanju susednih, pa i udaljenih naroda …“
Akademik Pavle Savić

Izvor: riznicasrpska.net

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here