Далеко у шуми у једној старој испосници, живео је монах који се био заветовао на ћутање. На вратима његове келије стајао је натпис: „Они који су спознали истину не говоре. Они који говоре о њој нису је спознали.“
Нико од монаха није разумео те речи, а онај који им је то могао објаснити био се заветовао на највећи подвиг – ћутање.
Прошло је много година и стари монах се спремао напустити овај свет. Као сви прозорљиви мудраци, унапред је знао да му се ближи крај. Решио је да прекине подвиг ћутања да би се опростио са братијом.
Када су га замолили за благослов и љубили му руку, један од њих није више имао стрпљења и упитао је одмах старца.
– Молим Вас да ми објасните нешто, шта значе оне речи на вратима испоснице: „Они који су спознали истину не говоре. Они који говоре о њој нису је спознали?“
Старац се само благо насмејао и упитао их све: „ко је од вас осетио мирис руже?“
Збуњени монаси су почели чудно да га гледају, одговоривши у глас: „па сви“.
– А ко ми га речима може описати? – упита старац.
Само су се погледали и поклонили великом старцу.
Прочитајте: Сведочења о чудима туманских светитеља Јакова и Зосима
