Листа са песмама о светом Сави за Савиндан.

Химна Светом Сави | Свети Сава (В. Илић) | Светом Сави (М. Поповић Шапчанин) |
Молитва Светитеља Саве (Б. Стефановић) | Речи Светог Саве (владика Николај) |
На Врачару (С. Лазић) | Српска Слава Свети Сава | На Светога Саву |
Жеља Светог Саве | Сузе Светог Саве (Ј.Ј Змај) |
Пред иконом Светог Саве (А. Шантић) | Растко (С.Р. Милосављевић)

Химна Светом Сави

Ускликнимо с љубављу светитељу Сави
Српске цркве и школе светитељској глави.
Тамо венци тамо слава где наш српски пастир Сава.
Појте му Срби, песму и утројте!

Благодарна Србијо, пуна си љубави
Према своме пастиру Светитељу Сави.
Цело Српство слави славу свога оца Светог Саву.
Појте му Срби, песму и утројте!

С неба шаље благослов Свети отац Сава
Са свих страна сви Срби с мора и Дунава.
К небу главе подигните Саву тамо угледајте.
Саву српску славу, пред престолом Творца!

Да се српска сва срца с тобом уједине,
Сунце мира, љубави, да нам свима сине,
Да живимо сви у слози, Свети Саво, ти помози,
Почуј глас свог рода, Српскога народа!

Пет векова Србин је у ропству чамио
Светитеља Саве име је славио.
Свети Сава Србе воли и за њих се Богу моли.
Појте му Срби, песму и утројте!

Кад сте јуче, мила децо, сви радосни били,
чистом душом свете песме угоднику вили,
песме вили на његову и на своју дику,
Светом Сави, српског рода првом просветнику,
на ме паде, не знам зашто, нека брига љута,
уздан`о сам тога дана неколико пута.

Сећ`о сам се црна мрака и борбе крваве,
па сам глед`о у икону Светитеља Саве.
Одвеле ме брижне мисли до оних крајева
где још ни сад српској деци српске школе нема.
Како је то њима тешко лутати по тами,
у туђини, у несвојти видети се сами.

Благо вама, мила децо, којима се даје
да у свакој драгој школи прибирате знање!
Где с језиком миле мајке свака врлост буди,
где с` учите да будете и Срби и људи.

Штујте школе као темељ будућности праве,
црпску школу к`о аманет Светитеља Саве.
Благо вама идућ, к знању по српскоме путу,
ал, ја плачем кад год видим грану откинуту.

Повратак на врх

Свети Сава (Војислав Илић)

Ко удара тако позно у дубини ноћног мира
на капији затвореног светогорског манастира?
„Већ је прошло давно вече, и нема се поноћ хвата,
седи оци, калуђери, отвор`те ми тешка врата.
Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге,
клонуло је моје тело, уморне су моје ноге –
ал` је крепка воља моја, што ме ноћас вама води,
да посветим живот роду, отаџбини и слободи.

Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру,
и сад, ево, светлост тражим у скромноме манастиру.
Отвор`те ми, часни оци, манастирска тешка врата
и примите царског сина ко најмлађег свога брата“.

Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну
и с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну.
А на прагу храма светог, где се Божје име слави,
са буктињом упаљеном, настојник се отац јави.

Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете,
и угледа, чудећи се, безазлено босо дете.
Високо му бледо чело, помршене густе власи,
али чело узвишено божанствена мудрост краси.
За руку га старац узе, пољуби му чело бледо,
а кроз сузе прошапута: „Примамо те, мило чедо“.

Векови су прохујали од чудесне оне ноћи,
векови су прохујали и многи ће јоште проћи.
Ал` то дете јоште живи, јер његова живи слава,
јер то дете беше Растко, син Немањин – Свети Сава.

Повратак на врх

Светом Сави (Милорад Поповић Шапчанин)

Оставио бабов замак и варљиве дворске сјаје,
отишао с духовници у незнане туђе краје.
На атонској испосници, у иночкој црној ризи,
проводио дане дуге у молитви и подвизи.

Срце ти је за род било, чистоћом си вере сјао,
милом роду и Господу на службу си себе дао.
Међу браћом утулио жесток пламен борбе личне,
поставио главе Цркви и темеље непомичне.
Отрок, себар и властелин пред тобом су били равни,
сви чланови једног тела неразлучни, пуноправни.

Беседама твојим, оче, трептала је света Жича.
Ах, што стара, хладна, не зна да их твојој деци прича.
Око собе скупљао си децу малу, српску наду,
учио их речи Божјој, ситној књизи, светом раду;
Сејао си те њивице једрим зрном Божјих слова,
а жетву си ишчекив’о од Божјега благослова.

О, научи и нас слабе узор- Србе, свече врли,
васпитати и учити, вршит’ пос’о неумрли;
одрицат се таштих части, крст терета сносит` вољно,
а у грудма вазда носит` срце чисто, задовољно…

Повратак на врх

Молитва Светитеља Саве (Будимир Стефановић)

Пред престолом Свевишњега Свети Сава Бога моли,
Бога моли, сузе рони и овако он говори:

„Род је српски драги Боже, у последње ове дане
Тешко Теби сагрешио, од Тебе се отпадио.

Али имај јоште срца која Ти се, Боже моле:
То су деца, деца српска, она Тебе, Боже воле.
Старији су занемогли, срцем својим отежали,
А деца су химне Теби понајлепше испојали.

И за њих се, Боже, молим:
– Дај им, Боже, снаге нове
Да обнове цркву српску,
Твоју славу на векове.“

Повратак на врх

Речи Светог Саве (Свети владика Николај)

И ја дете бејах, знадох за весеље
Са децом се играх, љубих родитеље,
Ал, кад видех децу горко уплакану
Где мајци ил’ оцу иду на сахрану,
Од бола се стресох, и ја пролих сузе:
– Ко то малој деци родитеље узе?
– То их Творац узе, одговор ми, дође.
Ја убрисах сузе, и жалост ме прође,
Прилепих се срцем Оцу небескоме
Са љубављу већом него земаљскоме.
И ја младић бејах у друштву младића
Окружен и ласкан китом од племића.
Јесте младост красна, ал’ окове кује,
У страст окована страстима робује.
Млад се човек спрема и на мегдан хити
Замишљен како ће другог победити.
Све ово видећи ја ћу себи рећи:
– Ко победи себе, јунак је највећи.
Зато мегдан себи ја од себе створих
И посебним кључем небеса отворих.
И ја старац бејах, са старцима ходих,
Разговоре слушах, разговоре водих.
Зачудих се многим на ивици гроба
Где се хвале собом из прошлога доба.
Удови од жена ал’ не од сујете

Мало неки од њих“ смрти да се сете:
А ја себи викнух: смрт је близу сада,
Прошлост су ти греси а будућност нада,
С покајањем хитај док су живе кости,
С дисањем се моли: Господе, опрости!

Повратак на врх

На Врачару (Стеван Лазић)

Надвио се облак густи сву Србију да опусти,
и само се небо, љути а Србија – стрепи, ћути.

На Врачару ватра гори,
ватра гори, бес се ори,
а Србин се с душом бори.
Ко ће сили одолети?
Ко ће боле преболети?
Светиња се српска ништи,
у Србина срце пишти:

„Авај, срце Обилића!
авај, снаго Краљевића!
гдје си пуста да у маху
крај учиниш овом страху?

Вишња сило, твоја правда
Србима је крепка нада,
пусти грома ватренога,
смлави створа пакленога,
да пред лицем Створитеља
не сажиже Светитеља!

Тако Србин себи збори,
њега љута боља мори;
ватра гори – Синан виче:
„Гори, гори, свештениче!“
то си од нас заслужио
што си рају просветио,
па на свога господара
смело диже свог ханџара
и за веру вољно гине,
убојити каурине;
још се не да у синџире
брани своје манастире.

А сад српски свече Саво,
што си Србима школе даво,
нема теби више трага
пашће твога рода снага.

Ватра гори… Синан виче
„Гори, гори, свештениче!“
Сава згори… ал Синану
у памети с’ вако ствара:
стао Сава сред олтара,
па Србима проговара:
„Не бојте се, децо мила,
што вас кињи врашка сила:
мртвом телу ко се свети
том и празна сенка прети.
Ништаве су људске страсти
код Божије вечне власти.
Ја остајем у свом роду
док војује за слободу,
док му црква срце блажи
докле дух му школа снажи,
Продужите моја дела
ма каква вас беда срела:
то ће Српство просветити
па и мене осветити.

Повратак на врх

Српска Слава Свети Сава

Данас широм белог света,
свугде где се српски збори,
„Ускликнимо Светом Сави“
побожна се песма ори.
Данас свака српска кућа,
уз молитве Богу свете,
Светом Сави свећу пали
и зелене венце плете.
Данас Срби, сви и свуда,
славе једну исту славу:
прослављају светитеља
свога српског – Светог Саву.

Повратак на врх

На Светога Саву

Малено сам ђаче, малено ми знање:
тек сам упознала буквар и читање,
али већ знам и ја за Светога Саву
и разумем лепо данашњу прославу.
Свети Сава беше син краљевске крви;
велики учитељ, просветитељ први;
он је отварао прве цркве, школе
и учио Србе да се Богу моле.
Зато цело Српство данас славу слави
и с љубављу кличе Светитељу Сави,
па му и ја кличем, иако сам мала:
„Светитељу Саво, слава ти и хвала!“

Повратак на врх

Жеља Светог Саве

Двадесетог овог века
Свети Сава на нас чека.
Са висине он нас гледа,
Где брат брату мира не да,
Па се моли Вишњем Богу
Да нам даде љубав, слогу.
Он позива браћу милу
Да чувају српско славље
И да држе православље.
Да се српски језик шири,
Да се брат са братом мири,
Да се слави српска слава
То нам жели Свети Сава.

Повратак на врх

Сузе Светог Саве (Јован Јовановић Змај)

Пало иње, ал` не пало само,
С њим падоше сузе са небеса
Нико не зна сузе чије ли су,
Само знаде проигуман Павле:
То су сузе светитеља Саве.
А што плаче, за невољу му је:
Неће Боже да га пусти доле,
Да зачини попу поповање,
Да олакша школо школовање.

Још му вели Боже Саваоче:
„Саво, сине, не хај за Србине.
Њин си био, њих си просветио,
Ако су ти запамтили речи
Њина срећа, ничија несрећа.
Ако су се њима оглушили,
Јадни били, сваком робовали,
Међ собом се трли и поклали,
Сами себи гроба ископали!“

Повратак на врх

Пред иконом Светог Саве (Алекса Шантић)

На истоку зора плава
Првим зраком просијава,
Из ложнице ја устадох,
Пред икону дивну стадох
Светитеља Саве, наше српске славе.

Скрстих моје руке двије,
– Млађано ми срце бије,
Па из чистог осјећаја,
С душом мојом што се спаја,
Молитву сам дао, и њу отпјевао:

„Ој, ти српски светитељу!
Испуни ми младу жељу:
Подај Србу снаге, моћи,
Избави га црне ноћи,
Нек му сунце сја, молим ти се ја!

Ој, ти српски светитељу!
Испуни ми младу жељу:
Дај слободу Србу твоме,
Уклони му с главе громе,
Силом твојом дај робовању крај!…

Ој, ти српски светитељу!
Испуни ми младу жељу:
Братства мржњу, опачину,
Сори, створи у прашину,
Нек их љубав води, нек се слога роди.

Ој, ти српски светитељу!
Испуни ми младу жељу:
Нек се братске душе сплету
Па нек дижу школу свету
Рад порода свог, што им даде Бог.

Ој, ти српски светитељу!
Испуни ми младу жељу:
Убриши нам мајци сузе,
Дај јој спокој, што јој узе,
Онај тужни дан, тужни Видовдан!

Ој, ти српски светитељу!
Испуни ми младу жељу:
Укр’јепи ме силом млада,
Дај ми воље, дај ми нада,
Срцу свјежи жар, прегнуће и мар!“

Повратак на врх

Растко (Светолик Р. Милосављевић)

На сјајном двору Немање Стефана
напоредо расла три јуначка птића,
три премила сина Великог жупана,
три изданка моћне лозе Немањића.

Убојно оружје и хатови гојни
и безброј забава из витешких дана
беху пратиоци вазда нераздвојни
два старија сина Великог жупана.

А најмлађи Растко, божанствено дете,
младу душу своју нечим бољим снажи:
кљиге и молитве, богомоље свете
и друштво побожних калуђера тражи.

У његовом срцу пуномо светог жара,
једна сјајна мис`о родила се била:
да вером у Бога, који чуда ствара,
најпре се подиже отаџбина мила.

И та га је мис`о, ко звезда водиља,
одвела са двора где сан поста јава,
и једнога дана довела до циља:
да од Растка буде славни Свети Сава.

Повратак на врх

Чланак Песме о Светом Сави се појављује прво на ПУТЕВИМА ПРАВОСЛАВЉА.

Сматра се да постоји једно братство монаха које је најстарије на Светој Гори. Последњи пут их је видео млади монах, који је изашао после јутарње Литургије да прошета и изненада на једној чистини угледао шест монаха, које није познавао. Они су сахрањивали свог седмог брата.

Прилазећи му, рекли су да према традицији њихово братство треба да има седам чланова. Позвали су младог монаха, као прву особу коју су срели након сахране, да им се придружи, замењујући њиховог преминулог брата. Монах је наравно, знајући какво је братство у питању, пожелео да постане један од њих, али се није усудио да им одговори без дозволе свог старешине.

Шесторица пустињака су га похвалила за послушност и сложила се да оде и пита старешину, у складу са манастирским правилима. Тражили су само да обећа да по повратку никог неће повести са собом, јер нису желели да буду предмет било чије знатижеље.

Када је старешина манастира чуо за седморицу монаха, обузео га је чудан немир који није био у стању да сакрије и стално је понављао да мора да их види, па чак и по цену свог живота.

Кренули су заједно, али лутајући шумом и спотичући се о камење, нису видели ништа осим трновитог грмља, суве траве и блиставог неба. Шумске ливаде са мистериозном браћом није било нигде, иако је млади монах добро познавао то подручје и био потпуно сигуран да ће лако пронаћи пут. Дуго су лутали по врућини, док, коначно, старешина није схватио да не може да види тајанствене монахе, јер му то није било суђено.

А братство, поменуто у овој причи сматра се најсветијим и најмолитвенијим на Светој Гори. О њему постоји и древна легенда: управо ће ови наги пустињаци одслужити последњу Литургију на врху Атоса, а након ње ће, следујући речима Светих Отаца, доћи крај света, односно, Други Долазак Христов. У ствари, они неће окусити смрти, већ ће се променити, преобразити, изменити још више благодаћу Божијом.“

О овим невидљивим подвижницима, тајанственим старцима, који живе у врту Пресвете Богородице, у најизолованијим деловима Атоса, причају многи на Светој Гори. Они се јављају где желе и коме они желе, углавном монасима који су сасвим очистили своје срце, али понекад приђу и благочестивим ходочасницима, који живе чистим хришћанским животом. Моле се целим срцем за читав свет и за све људе који су у невољи. Примивши на себе посебне дарове од Господа, живе у готово немогућим условима; преживљавају чудом Божијим, без склоништа, без одеће и невидљиви за људско око… Тешко је људима у свету да у то поверују. Ипак, има много поштованих стараца, који су се сусрели са овим тајанственим, невидљивим војницима нашег Господа. И заиста, овде на Светој Гори постоји предање да, када се један од њих упокоји, његово место заузима други, врлински светогорски подвижник.

Старац Пајсије о сусрету са подвижником

И старац Пајсије Светогорац препричава свој сусрет са тавким подвижником:

„Када сам 1950. године први пут стигао до Свете горе, догодило ми се да сам се на путу од Кавсокаливије до Свете Ане изгубио. Уместо да одем до скита Свете Ане, следио сам стазу која је водила до врха Свете Горе. Прошавши довољно дугачак део пута, схватио сам да се пењем и почео да тражим начин за повратак. Док сам тражио пут назад, замолио сам Богородицу да ми помогне и одједном се преда мном појавио пустињак, чије је лице зрачило светлошћу. Изгледало је да има око седамдесет година, а из његове одеће било је могуће закључити да не комуницира са људима. На себи је имао платнену сутану, сву изгорелу и поцепану, а преко рамена кожну торбу, такође избледелу, препуну рупа.

Пре него што сам уопште имао времена да отворим уста, рекао ми је: ‘Дете моје, овај пут није до свете Ане’, и показао ми пут који ми је био потребан. Из свега се видело да преда мном стоји светитељ. Питао сам пустињака где живи. Одговорио ми је: ‘Овде’ – и показао на врх Атоса. После тога узех његов благослов и пођох стазом на коју ме је упутио и која ме је водила право до Свете Ане“.

Отац Атанасије (Камбанаос), лекар Велике лавре, писао је о тајним атонским подвижницима скривеним од очију обичних смртника у часопису „Светогорска библиотека“, који је излазио на Атосу 1930-1938. Пространи, ретко насељени и густо шумовити простори између испосница Мале Свете Ане и Глозије именовани су као подручје где подвижници живе. Малобројни, којима је била част да виде ове пустињаке, описали су их као сјајне, готово лишене свега телесног, потпуно голе, али прекривене блиставом одећом Божанске благодати.

Касније, потврђујући истинитост онога што је објављено у часопису, отац Атанасије се осврнуо на сведочење старца Антонија из скита Светог Петра, који је дошао у Лавру да испуни налог који су му дали ови невидљиви подвижници: „Иди и реци лекару у Лаври да ће се ускоро разболети и умрети, те се стога мора припремити“.

Заиста, монах Андреј пише у светогорском Патерику, да се „након кратког времена отац Атанасије разболео и без икаквих тежих болести заувек заспао, објавивши пред смрт информације да ови свети подвижници постоје и лутају пустињама Атоса – у славу Божију и у духовну корист становника Свете Горе“.

Овај часопис садржи и још једну причу – о ходочаснику који је, док се пењао се шумском стазом од мора до испоснице Свете Ане, срео ове свете људе и затражио од њих дозволу да заувек остане с њима. „Не, брате. Твој пут је до скита Ксенофонт“, био је одговор. Показавши му куда да иде, тражили су од њега да се јави исповеднику манастира, оцу Сави, ради упутстава о његовом будућем животу. Прошавши неко растојање, ходочасник је зажалио што се тако рано растао са светим подвижницима, вратио се назад, дуго их тражио, али без успеха. Затим је отишао до оца Саве и од њега чуо следеће: „Ти, дете, не би могао да живиш с њима. Господ ти је показао ове светитеље јер си сумњао“.

На крају се догодило баш онако како су пустињаци рекли. Тај брат се замонашио у манастиру Ксенофонт. Овај догађај испричао је отац Акакије, исповедник из Капсале, за кога се зна да је веома честит човек који воли истину, а и лично познаје особу која је виђала ове светитеље.

Отац Кс., који се 26 година подвизавао на Атосу, такође је испричао: „Само једном ме је Господ благословио да видим једног од ових пустињака. У то време био сам млад монах, живео сам у Великој лаври и често, испуњавајући одређена послушања, посећивао разне манастире и испоснице Свете Горе. Увек сам путовао пешке. Понекад сам ноћивао у шуми. И једном – било је то зими, а стазе су биле прекривене снегом – изгубио сам се. И тада сам видео: иза грмља, сасвим близу, лепог старца, украшеног сивом косом и голог рамена, које није покривено никаквом одећом. „Оче, благослови“, дојурио сам до њега. Али он се окренуо и, не проговоривши ни речи, брзо нестао у шуми. Последње што сам видео била су његова потпуно гола леђа“.

Прузето са сајта: prijateljiboziji.com

Чланак Мистерија Атоса и прича о невидљивим монасима се појављује прво на ПУТЕВИМА ПРАВОСЛАВЉА.

Историјска прича о Светом Вукашину из Клепаца

Када је 1941. г. дошла усташка злочиначка НДХ, Вукашин, који је до тада често виђан у Старој Српској цркви Св. Арханђела у Сарајеву, склонио се у своје село Клепци. Хрватске усташе су приликом доласка у његово село побиле све у његовој и другим кућама у Клепцима а остале преживеле одвели у логор.

Том приликом бива ухваћен и Вукашин. Кажу да је био на „неким шумским радовима“, али изгледа да се био склонио „у шуму“, тј. у неки од збегова Српског народа, где су се прогоњени и убијани Срби склањали да би сачували голи живот.

Из родне Херцеговине Вукашин је одведен у Сарајево, а одатле 1942. године депортован у злогласни логор Јасеновац, заједно са многим другим православним Србима. У Јасеновцу је Старац Вукашин (иако није био много стар, но је кријући се по шуми сав био зарастао у већ проседу браду), јануара 1943. године, погубљен од усташког кољача Жила Фригановића и то страдање је описао доктор Недо Зец, такође један од преживелих Јасеновачких логораша, под насловом „Само ти, дете, ради свој посао“.

Мученичка смрт Светог Вукашина

Усташки зликовац Фригановић, видевши Вукашина, постаријег сељака, како спокојна лица и с неким недокучивим миром на лицу посматра страшно клање своје Православне сабраће, доведе га преко реда пред ископану јаму, где су од раног јутра клали и бацали невине жртве, те решен да му разбије тај мир и спокојство, затражи од њега да викне „Живео Павелић“.

Како Вукашин није ништа одговарао, него је само мирно и спокојно ћутао, убица му је ножем сјекао једно по једно ухо, а затим и нос. Када му је мучитељ запретио да ће му и срце из груди извадити, ако не викне похвалу Павелићу, блажени Мученик Вукашин је, мирно погледавши у мучитеља полако и разговетно рекао: „Ради ти, дијете, свој посао!“

Овај одговор и зрачећи небески мир са већ крвљу покропљеног лица Светог Новомученика разбеснео је убицу, па му је у бесу ископао очи, исјекао срце, преклао му грло од уха до уха, и онда га ногама сјурио у јаму. Мучитељ убица је затим полудио, и ово је све испричао у логорској амбуланти доктору Неду Зецу, који је ово касније и записао, и објављено је у збиркама сведочења преживелих логораша из Јасеновца.

Празновање Светог Новомученика Вукашина  Јасеновачког

Светог Мученика Вукашина сав народ српски поштује као Новомученика. Његова фреска поодавно је насликана у манастиру Светог арханђела Гаврила у Земуну, и такође у скиту Јован-До код Острога, а свети лик му је насликан и међу Светитељима Захумско-Херцеговачке Епархије, коју је за прославу њене 780-годишњице урадио иконописац Александар Живадиновић.

На Светог апостола и јеванђелиста Јована Свети Архијерејски Сабор наше Цркве свечано је прославио Светог Вукашина заједно са бројним другим новим Свештено- мученицима и Мученицима и у календар Светих Православне Цркве унео.

У манастиру Тврдошу насликана је икона Светог Вукашина и спеван му је тропар. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 1998. године, Вукашин из Клепаца, као исповедник, унет је у Именослов Српске Православне Цркве.

Прочитајте и ово: Икона у манастиру Крка данима плаче.

Датум празновања је 16. мај по Јулијанском календару, односно 29. мај по Грегоријанском календару.

Чланак Прича о Светом Новомученику Вукашину из Клепаца се појављује прво на ПУТЕВИМА ПРАВОСЛАВЉА.

За ову икону је везана чудесна прича о томе како лице Спаситеља „отвара и затвара очи“. Једноставно ову Икону неки људи могу видети и приближити се лицу, па пронађу како је Исус отворио очи и гледа их, док други могу прићи слици и видети Христове очи затворене не гледајући их.

Верује се да ако је човек чист духом и срцем, он види Христове очи отворене за њега.

Према предању Цркве, света Вероника је својом марамом обрисала знојаво и окрвављено лице Исуса Христа када је Он носећи Истински крст одлазио на Голготу улицом Виа Долороса. Лик Христов се тада трајно оцртао на њеном убрусу. Овај догађај се може наћи на православним иконама под именом: Убрус Свете Веронике.
Постоје доста копија овог убруса. Он је умножен захваљујући савременој технологији па лик Христов који је готово идентичан оригиналу имамо у многим црквама и манастирима широм света.

Прочитајте и ово: Грузијски „Стуб живота“ – Црква на 40 метара високој стени

Православна црква прославља Свету Веронику 12. јула по јулијанском календару.

Чланак Икона Исуса Христа у којој неки виде отворене очи Спаситеља а неки не се појављује прво на ПУТЕВИМА ПРАВОСЛАВЉА.

Окупљање породице уз трпезу, за српску славу или пост, има изузетан значај у нашој култури. Слава је скуп обичаја у част светитеља који је заштитник породице, и обавезно се прославља сваке године на исти датум. Оно што је најважније на славском столу свакако су: славска свећа, жито, колач и вино. Међутим, и припрема остале хране за тај дан захтева посебну пажњу.

У наставку ћемо се фокусирати на избор намирница и начин припреме традиционалних јела за српску славу и пост, уз додатак једног рецепта.

О чему треба водити рачуна код припреме славске трпезе?

Када је у питању припрема хране за славу, важно је водити рачуна о аутентичности и традиционалности. Основне намирнице које су у употреби су: месо (свињетина, јагњетина, пилетина, риба), поврће (купус, кромпир, лук, паприка, парадајз, шаргарепа), житарице (пшеница, пиринач, тестенине), млечни производи (кајмак, сир), махунарке (пасуљ, грашак, боб), разни зачини, као и орашасти плодови. Ови састојци омогућавају богат укус аутентичних српских јела. Пожељно је да намирнице буду домаће, квалитетне и свеже.

Начин припреме хране за славу и пост такође игра важну улогу. Традиционални рецепти се често преносе с колена на колено, чувајући аутентичност и посебност српске кухиње. Многе домаћице додају и свој лични печат.

За припрему јела од меса, користе се различите технике: печење, динстање или пржење. Поред меса, и поврће има важну улогу, па су стога разне салате незаобилазне на трпези. Такође, поред класичног печења, на столу ће се увек наћи и традиционална сарма од киселог купуса, гулаш, пуњене паприке, пасуљ, супа или чорба, наресци димљеног меса, млечни производи, пите…

Уз наведена јела, на слави се послужују и разни колачи и посластице, најчешће од јаја и орашастих плодова, као и баклава или пита од јабука у посној варијанти.

Припрема хране током поста

Пост је период одрицања, када се избегавају намирнице животињског порекла, као што су: месо, јаја, млечни производи и животињске масти. Уместо тога користе се: махунарке, разне врсте поврћа, воће и житарице. На тај начин се одржава разноврсност и хранљивост оброка. Такође, биљне алтернативе за млечне производе, попут биљног млека или сира, могу се користити као замене у припреми посних јела.

Посна салата од пасуља и поврћа

• 2 шоље пасуља (скуваног и оцеђеног)
• 1 лук (ситно исецкан)
• 1 паприка (исецкана)
• 1 шаргарепа (рендана)
• 1 краставац (на колутове)
• 1 парадајз (на коцкице)
• Сок 1 лимуна
• Маслиново уље (3-4 кашике)
• Со и бибер по укусу
• Свежа сецкана мирођија.

Припрема:

• Скувајте пасуљ, оцедите га и оставите да се охлади.
• У чинији помешајте пасуљ, лук, паприку, шаргарепу, краставац и парадајз.
• Додајте лимунов сок и маслиново уље. Зачините сољу и бибером.
• Добро промешајте како би се сви састојци сјединили и оставите у фрижидеру око 30 минута.
• Пре послуживања, поспите салату свежом мирођијом.

Слава није само храна на столу

Приликом припреме славе, важно је у свему водити рачуна о православној српској традицији. Поред тога да сви обичаји буду испоштовани и храна се припреми с љубављу и пажњом, потребно је да сви укућани у томе заједно учествују, и свако, од најстаријих до најмлађих, на свој начин допринесе духу заједништва и православља.

Овај ритуал окупљања, најчешће у кухињи, јача блискост међу члановима породице и негује традицију која се преноси с генерације на генерацију. Ову топлу, породичну атмосферу можете употпунити уколико на CD-плејеру пустите тиху, православну духовну музику, која благотворно утиче на наше мисли и дух.

У закључку, припрема хране за српску славу и пост има дубоко укорењено место у култури и духовном животу Срба. Кроз коришћење домаћих намирница и заједничко припремање оброка, ови обичаји чувају традиционалне рецепте и вредности. Без обзира на примену модерних технологија, традиција остаје жива, и омогућава везу с прошлошћу, док се истовремено прилагођава потребама савременог доба.

Чланак Припрема славске трпезе у духу православља се појављује прво на ПУТЕВИМА ПРАВОСЛАВЉА.

Срби су се најтеже одрицали тих домаћих божанстава. У средњем веку Немањин син Растко, касније Свети Сава, многобожачке идоле заменио је великим светитељима Цркве Христове.

Тако данас многи хришчански светитељи постадоше заштитници српских домова, цркава и манастира, породица и племена, села и градова, па и читавих покрајина и области. Тако је настала крсна слава.

Када се почиње славити крсна слава?

Слава се преносила и настављала са колена на колено са оца на сина, тако да се данас може лако закључити које су породице са истим презименима од једног претка, само по томе коју славу славе. Уколико славе исту славу онда су од истог претка, али су се током времена и расељавања удаљиле једне од других, и постале непознате.

Када отац предаје славу сину/синовима?

Уколико синови живе са оцем у истој кући, онда сви заједно славе славу. Међутим уколико неко од синова заснује своју породицу, ожени се и не живи више са оцем, он би требао у свом новом дому да почне да слави крсну славу. Данас је чест случај, што је сасвим погрешно да синови не славе крсну славу, изговарајући: „жив ми је отац и он слави“.

По правилу би требало да чим неко живи засебно и има своју породицу, да почне славити своју славу, јер је слава заштитник домаћег огњишта и помоћник у сваком раду, велики Божији благослов и заштитник свих укућана, нарочито деце.

Како се прима крсна слава од оца?

Прве године, када син заснује самостално домаћинство, он долази код оца на славу. Кад се колач исече, отац из своје десне руке предаје сину једну четвртину колача, пољубе се, један другом честитају славу, а отац пожели сину да са својом женом и децом, будућим унуцима и потомцима, дуго у здрављу и добром расположењу слави славу.

Син носи део колача кући, подели га са својом породицом, а већ наредне године почиње редовно да слави своју крсну славу.

Прочитајте: Значај крсне славе и како је она очувала православље међу Србима.

Међутим, нема никакве препреке да отац оде за славу код сина, а друге године син код оца. Сада када су они обојица домаћини, могу одвојено, у својим кућама, да славе крсну славу, да позивају своје госте, а могу и један другоме да оду у госте.

Ако отац умре, мајка најчешће одлази на славу код сина, али и она може у својој кући славити породичну славу. У сваком случају, родитељи не престају славити крсну славу, док год су у снази и могућности да је обележавају.

Слава се предавањем не исцрпљује, то није комад намештаја, који може да буде у само једној кући, то је породична светковина и док год постоји породица, па и у најмањем облику, као црква у малом, треба да просваља своју крсну славу.

Чланак Како се наслеђује и када се преузима крсна слава од оца? се појављује прво на ПУТЕВИМА ПРАВОСЛАВЉА.

Као дете пао је у миксер за бетон и једва преживео. Руке су му биле готово одсечене, а пет лекара борило се да га спасу. Две године био је без осећаја у ногама, провео у инвалидским колицима, а после је ходао на штакама. Када је све то преживео, ударило га је ауто, а када је и то преживео попио је перхиндрол, па после тога имао великих проблема са цревима.

Пре монашења имао је жену и троје деце. Жена се разболела у осмом месецу, а лекари су рекли да ће умрети и да морају гледати како спасити дете. Он одлази на гроб старца Гаврила Ургебадзе и моли се речима: „Ако је истина оно што кажу о теби, молим те, моли се пред Богом да моја жена и моје дете остану живи, а ја ћу напустити све и постати монах.“ У току ноћи, у пар сати женино стање се променило и оздравила је. Међутим, обећање које је дао заборавља и наставља са својим животом.

Улази у спорт и постаје четвороструки првак Грузије у теквондоу, добија црни појас други дан у каратеу, а касније када је постао свештеник добија и трећи дан.

Одлази често у Кијевску Тројицу Јонин манастир. Једном је тако седео испред, у фармеркама и са цигаром у руци, кад му прилази непозната жена и обраћа му се речима: „Оче Серафиме благословите“, на шта не реагује мислећи да је жена луда.

Међутим, добија ударац штапом по глави и пада, а после кратке расправе жена (матушка Ксенија) му говори да је Бог њега изабрао да буде молитвеник за свој народ.

14.03.2006. године постаје монах.

Након тога добија послушност да се ушуња и проповеда једној секти, после чега бива претучен и завршава у критичном стању, без свести. У болници је, али само уз Божију помоћ преживљава.

2010. године је добио велику схиму и требао је ићи на Свету Гору, али га патријарх Илија позива да остане у Грузији и да постане пастир Асираца у селу старог Канда. Прихвата патријархов благослов, па Литургије служи на арамејском језику и подиже цркву у име тринаест сиријских очева која постаје манастир.

Од 2015. године је схиархимандрит. Компонује музику и наступа са својим хором, због чега је постао широко препознатљив.

Чланак Прича о монаху који литургију држи на језику којим је говорио Исус Христ се појављује прво на ПУТЕВИМА ПРАВОСЛАВЉА.

Фарбање јаја за Васкрс спада у најстарије хришћанске обичаје. Један од најлепших и најрадоснијих српских обичаја, који се није искоренио, чак ни у градовима, јесте фарбање јаја за Васкрс. Домаћица по традицији васкршња јаја  фарба на Велики петак, у дан када су све наше мисли упућене на страшни догађај Христовог невиног страдања на Голготи.

Зашто се фарбају јаја за Васкрс?

Зашто је то тако, говори нам следећа прича: Када је Марија Магдалена дошла у Рим да приповеда јеванђеље, стигла је и до цара Тиберија. Како поклон му је донела корпу јаја. Цар није веровао у Христово васкрсење и рекао је да би то било као када би бела јаја у корпи променила боју. Марија Магдалена је на то рекла: „Христос васкрсе“, и сва јаја у корпи су постала црвена.

Према другој легенди, становници Јерусалима су се ругали хришћанима да Христос није васкрсао јер је то немогуће, као што није могуће да кокошке снесу црвена јаја. Следеће године, на дан Васкрса, све кокошке у Јерусалиму су снеле црвена јаја.

Јаје „Чуваркућа“

Код хришћана симбол васкршњег јајета је у следећем: као што пиле, без ичије помоћи споља, када дође вријеме, сопственим моћима разбије љуску и излази на светлост дана, тако и Христос сопственим снагама разбија окове гроба – смрти, васкрсава и доноси нови живот свима који верују у Његову реч и божанску моћ.

Прочитајте и ово: Ново чудо уочи Васкрса

Прво офарбано јаје, које је обавезно црвено, чува се у дому, крај иконе, до следећег Васкрса. Назива се стражар, стражник, чувар или чуваркућа. Верује се да ово јаје укућанима чува здравље.

Чланак Зашто се за ВАСКРС фарбају јаја? се појављује прво на ПУТЕВИМА ПРАВОСЛАВЉА.

Ово су докази да Бог никада не одустаје од тебе немој ни ти од себе…

Онда када си био уморан од свега и ниси имао снаге за нови дан, када ти се чинило да је твој живот постао један непрегледни тунел где ниси више видео светло на крају, зачудио си се одакле си одједном пронашао мали комадић снаге који ти је вратио вољу у живот.

Онда када те људи око тебе по сто пута напусте и разочарају, када слажу на тебе свакаква зла, када те толико повреде да се на старој рани створи нова рана, немој размишљати о томе како ћеш им вратити истом мером.

Ако скупиш снаге и препустиш свој одговор Богу – Бог ће ти дати оно што ти највише недостаје – унутрашњи мир али и залечење свих твојих рана.

Бог је увек уз тебе

И онда када не успеш доћи до својих циљева, било да размишљаш да су превелики за тебе, било да је толико препрека да немаш снаге да се бориш са сваком од њих, а онда се одједном нађе нови пут и нови полет, и чини ти се као да си испочетка почео, тада схваташ да све то што чиниш није само твоје дело већ да Бог подупире твоја леђа, Бог ти даје своју снагу и сваки проблем постаје изазов који те води у бољу будућност.

Сва она лоша времена која си прошао, све оне трагедије које си преживео, сви они бродоломи у којима си се нашао, чинили су да помислиш да си сам, да никог нема у твојим тешким данима, али знак да си био јачи од њих је знак да се Бог нашао у твојој причи да те подигне из пораза и покаже ти нови пут.

То су докази да Бог никада не одустаје од тебе јер му значиш и јер те треба за нешто што само ти можеш направити.

Веруј му, верује и он у тебе!

Прочитајте: 7 духовних закона који мењају вашу судбину

Чланак Не одустај Бог је увек уз тебе! се појављује прво на ПУТЕВИМА ПРАВОСЛАВЉА.

Цитати Светог Серафима

Ово су само неке од поука овог великог руског светитеља и чудотворца.

– Пиј тамо, где коњ пије: коњ лошу воду никад не пије.

– Једи воће, које је црв дирао.

– Једи више зелени и имаћеш јаке ноге и издржљиво срце, као звер.

– Чешће гледај у небо, него под ноге – и твоје ће мисли бити јасне и лаке.

– Душа, испуњена љубављу Божијом, у време изласка свога из тела, неће се убојати кнеза ваздушнога, но ће са Анђелима узлетети као из туђине у отаџбину своју.

– Више ћути, него говори – и у душу твојој ће се уселити тишина, а Дух ће ти бити миран и спокојан.

– Намести постељу тамо, где се мачка ушушкава.

– Од радости човек може шта год жели да уради, од унутрашње напетости – ништа.

– Без нужде не треба другоме откривати срце своје. Мећу хиљаду могуће је наћи само једнога који би сачувао твоју тајну. Када је ми сами не чувамо у себи, како се можемо надати да ће је сачувати други.

Прочитајте и ово: Прича о Стефану Каруљском – последњим изданком свете лозе Немањића

– Ништа на свету није боље од мира у Христу – у њему се поништава свака борба ваздушних и земних духова: Јер не ратујемо ми против крви и тела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе поднебесних.

– Нема горег греха и не постоји ништа страшније и погубније од униније (депресије) духа.

Прочитајте: Изреке и цитати светог владике Николаја Велимировића

– Чешће пливај и на земљи ћеш се осећати, као риба у води.

– Молитва је – пут ка Господу. Призовимо Име Божије и спашћемо се! Ако нам име Божије буде на уснама, спашћемо се.

Прочитајте: Мудре изреке Патријарха Павла

Чланак Цитати и поуке светог Серафима Саровског се појављује прво на ПУТЕВИМА ПРАВОСЛАВЉА.